Србија: кримски поглед на ,,балканску Русију“

Трећа декада је почињала у августу 2015.године. Ја сам кренуо у прво путовање до тада, ван граница од како је почело ,,кримско чудо“- мој родни крај вратио се у оквире Русије. Пут ме је навео  и у само срце Балкана- у братску и за руске људе увек блиску Србију. Тамо сам путовао не као туриста, али сам свакако планирао да се боље упознам са том јужнословенском земљом и осетим њену боју . И ево шта сам успео да видим, осетим и запамтим у току тог путовања.

Српска престоница Београд није ме дочекала гостољубиво – падала је ужасна киша. Спуштајући се авион је упао у тамни облак, који је био озарен јаким блесцима муње, после чега су се чули силни удари грома. На срећу спустимо се сигурно.

Олуја је била толико јака, да се чинило да су муње ударале директно у аеродром. Сматрао сам да ту има неке симболике чим су главна ,,ваздушна врата“ земље носила име  Никола Тесла- име великог научника- физичара , изумитеља и експериментатора са електичним током.

Али прошло је неколико сати и непогода је престала. Напољу је постало топло и сунчано. Киша је сапрала прљавштиу у земљу и после се лако дисало. Најбоље време за шетњу по Београду.

Град је прилично велики, са преко милион и по становника. У главном су то Срби, али поред њих овде се могу видети и цигани-просјаци са малом децом, црни Арапи у групама са Кинезима и многи други, укључујући и наше сународнике.

Српска престоница се састоји од 17 општина, али најгрубља подела је на два дела- Стари Београд и Нови Београд, које дели река Сава. Стари део града по својом архитектурном облику мене подсети мало на Беч, мало на Москву, и највећим делом на Букурешт. Масивна сива и украшена здања са статуама и на облике на  фасадама, као и  слободне  архитектурне   административне зграде југословенске перестројке (реформе).  Али Нови Београд то су  савремени солитери трговинских и пословних центара, зграде са много станова и широки равни булевари.

1

,,Визит карта“ српске престонице  је Храм Светог Саве. Велики величанствени храм са зеленкастим куполама изграђен у византијском стилу и налик на истанбулску цркву Аја Софија. Изградња храма започета је још пре Другог светског рата, али је званично отворен још 2008.године, мада унутрушњост није завршена до дан данас. По легенди баш на том месту, по налогу турског паше овде су запаљене мошти врло поштованог  у Србији, Светог Саве, и зато је баш на том месту подигнут храм у његову част. Сада се поред храма налазе клупице, на којима цвркућу заљубљени парови или крате време у причама мајке и баке, док се њихова деца у близини забављају.

2

Још једна градска знаменитост, стара Београдска тврђава, издиже се на високом брегу у ушћу реке Саве у Дунав. Још давних дана са те тврђаве почела је изградња Београда.

Она представља крупну чврсту борбу са моћним зидинама и кулама у чијој унутрашњости приликом прве посете можеш и да се изгубиш. На територији огромне тврђаве налазе се цркве, споменици, музеји, кошаркашки и тениски терени, па чак и зоолошки врт. Ако се иде уз зидину до краја тврђаве, излази се на предивну површину одакле се пружа поглед на сједињавање две мирне, широке реке, на њихове зелене обале и на нови део Београда. Око тврђаве изникао је главни парк града-Калемегдан.

3

Епизода која се дубоко урезала у моје памћење приликом посете Београда, када сам видео транзитни камп блискоисточних избеглица у парку поред главне аутобуске станице. У том пункту по отвореним небом, они су остајали само по неколико дана, на путу до севера ка мађарској граници. Млади гласни мушкарци, замотане жене  са маленом уплаканом децом. Једни се ћућуре у малим шаторима, други леже на трави или тротоарима, гурајући испод себе крпе  и велике картонске кутије. Право на гранама дрвећа прострет веш. Сујета, смеће, смрад од некупаних тела. Гледајући гомилу тих црних, несрећних изблеглица Београђани су већ говорили да то више није њихов град. Испунио га је талас нових досељених народа.

4

Свакако настављамо упознавање са српском престоницом. Централни трг града има пријатан назив за руско ухо- Славија. На једној страни издиже се хотел под истим именом, а на другој стоји велика стаклена зграда- здање Народне банке Србије.  Као зраци од трга се простиру главни путни правци – улице Краља Милана,  Београдска, Немањина, Мекензијева, булевар Ослобођења и друге.

У Београду заоко западају полуразрушене зграде- резултат војне агресије НАТО пакта против Југославије 1999.године. Јарки примери – Министарство одбране и Генералштаб бивше Југославије, разрушене у Нато бомбрадовању. Не журе се да их рестаурирају, како би млађе генерације могле да виде трагове страшних догађаја од пре седамнаест година.

5

Поглед на те руине, граду даје посебан трагизам и дозвољава да се сетиш да се налазиш на Балкану- у региону са великим историјским досијеом крвавопроливених ратова и оштрих етнички религиозних конфликата. На српски народ кроз целу историју пало је заиста много искушења, као и на руски народ. И није случајно што Србију често зову ,,Балканска Русија“.

У мом српском путешествију Београд није био главна тачка. Београд је био почетна и крајња тачка путовања. Моја маршута кретала се ка југоисточном делу земље, у град Ниш, који је од престонице удаљен око три сата.

Ниш је трећи по великичини град у Србији после Београда и Новог Сада, и у њему живи више од триста хиљада људи. Град је никао у речној долини и на околним бреговима. Ти брегови прекривени су приватним кућама са црвеним цигленим крововима, а доле ка центру града спуштају се кривудаве улице. Наравно у Нишу постоје и савремене многоспратнице и бизнис центри и праве улице, али углавном град изгледа као провинција и то му даје чаробност.

Клима је у овим местима мека и топла, а земљиште плодно. На крају августа, када сам овде боравио, гране плодног дрвећа толико су биле окићене крушкама и шљивама, да су се спустиле до земље,а у виноградима налазиле су се велики гроздови.  У баштама видели су се зрели плодови парадајиза, краставаца и тиквица. У двориштима и на балконима у саксијама била су засађена дрвећа лимуна и кајсија, на којима су висили крупни, али још зелени плодови.

Ниш је јако стари град са богатом  историјом и познат од времена Римске Империје и Византије. Овде се родио римски император Константин Велики, и у граду су сачувани остаци његове резиденције Медиана. Такође, за  најбоље сачуван историјски споменик Ниша сматра се градска тврђава, изграђена у време Турака-Османлија почетком 18.века на месту римскиј и византијских утврђења. Када се прође кроз камена врата унутра се могу видети остаци бившег затвора, резиденција турског паше и турско купатило .Унутрашњост тврђаве сада красе продавнице сувенира, ресторани, салон уметника.

6

Упориште стоји на обали реке Нишаве, која је узгред и дала име граду. Са врха тврђаве види се обала реке, око које је и устројен историјски центар Ниша.

Недалеко налази се здање Бановина. Оно неизмењено привлачи пажњу туриста својом величанственошћу, подсећајући на архитектуру ренесансе. Поред спољашње лепоте,  ово здање има велики историјски значај. На почетку двадесетог века овде је заседала влада Србије и баш тада 28.јула 1914.године стигао је телеграм из Беча, у којој је Аустро Угарска  објавила рат Србији. Тај дан је означен за почетак Првог светског рата. Данас у згради Бановине налази се Универзитет- главни центар скупљања интелектуалне елите за целу јужну Србију. Иначе, на универзитету постоји катедра за руски језик и књижевност.

7

Више сазнати о историји Ниша и његове околине може се у Народном музеју. Музеј је невелик, али екскурзија унутра нимало није оскудна. Самим тим, у колекцији музеја сакупљено је вредних предмета античке и византијске епохе: украса, оружја, делова гробница, статуа, посуђа и култних предмета.

Но, најнеобичајнији и најпознатији споменик Ниша је ,,Ћеле кула“, што у преводу значи кула од лобања. Изван она је обична малена капела, али унутра се налазе остаци куле  у којој су уграђене човечије лобање. Историја нас враћа на битку на планини Чегар која се одиграла 31.маја 1809.године. у току битке моћне османске силе поразиле су српске побуњенике под вођством одважног војводе Стевана Синђелића.

После завршетка битке турски војни вођа Хушид паша наредио је својим војницима да одсеку главе свим српским заробљеним борцима: скинули су им кожу и послали је султану у Стамбул, а од лобања изградили кулу за застрашивање локалних житеља. На самом почетку  их је било око хиљаду, али сада можемо да видимо чак и неколико десетина лобања.

8

Поред историјских знаменитости у Нишу се налази овакво интересантно утврђење као што је Руско-Српски хуманитарни центар. Не само што обавља своју првобитну функцију, помажући Србији да се избави из свих последица непредвиђених ситуација уз помоћ најсавременије спаситељске технике, већ је центар оаза руске културе који окупља српске русофиле и духовно их уздиже.

9

Изглед тог здања мења и сам Ниш и главно острвце присуством Русије и руске културе у Србије. Неколико година у низу у граду се одржавају фестивали руског дечјег филма ,,Приче детињства“, а у августу прошле године Друштво српско-руског пријатељства ,,Николај Рајевски“ први је организовао овде семинар културне сарадње руске и српске омладине, на који ми се, посрећило да будем позван.  Основна конференција у оквиру тог семинара је прошла баш у просторијама Руско-Српског хуманитарног центра.

Делатност Центра није ограничена само на спаситељске послове и учествовање у научно-практичним конференцијама. При активном учешћу у Нишу је постављен споменик совјетским војницима погинулим 1944 године приликом ,,случајног“ америчког авионалета на совјетску војну колонију у тек ослобођеним градовима , од немачко-фашистичких освајача. Свечано откривање било је 9.маја прошле године.

10

Споменик се налази поред бившег нацистичког концлогора Црвени Крст. Данас је на том месту меморијални музеј. Касарна ограђена бодљикавом жицом око корпуса – цела та језива околина сачувана је за просвећивање младих.

Око тридесет километара од Ниша налази се мали градић Алексинац. На брду у табли тог насеља стоји споменик руским добровољцима, погинулим 1876-1878 године у ослободилачком рату Срба против турских угњетавача. Међу тим добровољцима био је и руски пуковник Николај Николајевич Рајевски (узгред, домородац кримског фрада Керч).

  1. августа 2015.године поред споменика била је свечана прослава у славу руских добровољаца који су дали главе за слободу Србије. Свештеник је служио молебан, венце су ка споменику редом носили сви представници локалне власти, војници, представници општинских организација и други. У то име и ми заједно са људима из више пута споменутог Друштва руско-српског пријатељства ,,Николај Рајевски„.

11

Треба споменути да је име Рајевског итекако познато Србима, и да су пуни поштовања према овом руском официру. У насељу Горњи Адровац, недалеко од Алексинца, у његову част је подигнута црква Цвете Тројице. Поред цркве налази се место где је у боју са Турцима погинуо Рајевски. Због тога ту цркву често зову ,,руском црквом„ или ,,црквом Вронског„. Наиме Николаја Рајевског сматрају прототипом грофа Вронског из романа Лава Толстоја ,,Ана Карењина„.

12

Још једна светиња ових места везана за Николаја Рајевског је женски манастир Светог Романа у околини села Ђунис. Он је саграђен у 15.веку на основи древног храма из 9.века и један је од првих женских манастира у Србији. У пријатном унутрашњем дворишту упокојило се срце Рајевског што нам показује спомен-плоча. Поред галерије тече извор са лековитом водом. Верници се ту умивају и сипају воду у флаше, верујући у чудесна својства те воде.

13

 Последњи одломак мог чланка посвећујем неким социјално-политичким питањима и размишљањима. Могу се учинити досадним, али су врло важни да би се добила потпуна слика Србије и зато заслужују пажњу.

  1. Боравећи у Београду и Нишу велику сиротињу нисам приметио. Путевима језде симпатична страна возила, јако сијају излози продавница и бутика са гардеробом, а нису празни ни кафићи и ресторани. Међутим то је све лепа завеса која скрива не тако радосну стварност. Закључак је да економија земље једва да дише, индустрија практично не постоји, гасовода ,,Јужни ток„ нема, и зато су земљу снашли многобројни транзитни мигранти.

  1. Нажалост, у реалности много мање Срба разуме и уме да објасни на руском језику то што се у Русији сматра прихваћеним. Ако међу људима старости 40-50 година још постоји значајан део оних који говоре руски, то је међу млађима број знатно мањи. Али у исто време на енглеском многи умеју да говоре, и то наравно млади људи. Како ми је рекла једна српска наставница руског језика у Србији је сваке године све теже убедити родитеље да упишу дете на руски језик као страни. Предност се даје енглеском језику.

Међутим, како сам ја могао лично да се уверим. Рус и Србин могу да разговарају сваки на на свом  језику и да се употпуности разумеју, ако буду говорили споро и разговетно. Главна је жеља.

  1. Срби су заиста сачували врло топао и пун поштовања однос према Русији и Русима. Само ако се наш човек обрати са неком молбом српског грађанину, било да је он старац и дечак, одмах ће постати искрен и пун пажње, што није случај са осталим странцима. Такав радостан однос простих Срба према руској браћи и Русији даје могућност за повратак руског утицаја на Балкан. Али ту могућност треба искористити. За сам почетак Москва треба да формулише циљ и одговори на просто а уједно и сложено питање: шта она хоће да добије на Балкану? Данас немамо тај одговор, и то нам не дозвољава да говоримо о активној политици наше земље на Балкану.

  1. са друге стране ни код самих Срба не постоји владајуће мишљење о томе, на коју страну треба да се креће земља и која је будућност за њу најбоља. Владајућа страна упорно гура Србију у Европску Унију, и искрено говорећи део становништва и жели евроинтеграције. Главни мотиви за то су рекламне мантре о комфортном животу, високим платама и социјалним погодностима, и друго што се све добија уласком у Европску Унију. Упркос одређеном броју присталица и подршку ЕУ,однос према ЕУ у Србији се знатно променио, и људи све више мењају своје ставове.

Није тајна да се многи Срби боре против уласка у ЕУ. Они правдено окривљују ЕУ за подршку албанским борцима и учећше у питању Косовског региона. Распорострањено је и мишљење да иза Брисела стоји Вашингтон и повлачење Србије у Европску Унију значи само потпуни слом њене економије, територијалног интегритета и раздела. Није мало ни оних који су убеђени да Србија треба да се окрене Русији и да уђе у ОДКБ, ЕАЕС, без обзира што је географски далеко. Одрежени број жели чак да види Србију као неутралну земљу између Јадрана и Црног мора, што у ширем смислу значи између Европе и Русије. Али сви сматрају да треба оставити за сад спољну политику и бавити се саједињавањем историјских српских земаља, најпре Косова и Републике Српске (која је у саставу Босне и Херцеговине).

До тада Србија балансирана спољнополитичкој сцени трудећи се да се допадне Бриселу и да се не замери Москви. Београд није увео санкције Русији, али је одбио да издвоји субвенције својим привредницима дајући робу у нашу земљу. Или други пример: Београд добија од Москве подршку за питање  Косова у Уједињеним Нацијама, али не признаје саједињавање Крима са Русијом. Али једна страна медаље назива се владајућа елита, а друга је српски народ, који је и изабрао ту елиту а који је обманут. Тај исти народ у већини се окреће и гура ка Русији. Русија у односу са балканском земљом треба да на вишем нивоу разјасни све те ситуације.

5. Дружећи се са својим српским колегама и пријатељима, као и са обичним грађанима нисам у целој Србији срео један негативан поглед о саједињавању Крима Русији. Напротив, тај догађај тамо врло радо и одушевљено препричавају, називајући полуострво руским регионом, а његовим повратком у оквире Русије- свечаном победом историјске правде. Неки чак говоре да догађаји са Кримом њима враћају веру да ће се Косово вратити у оквире Србије.

14

Напуштао сам Србију са двоструким осећањем, са лаком тугом због краја пута и срећом због повратка кући у свој родни кримски крај. И одједном се сетих да сам заборавио да бацим новчић у неку фонтану или реку и пожелим срећу, како то налаже стара туристичка традиција. Упркос томе ја сам се надао да могу да се вратим још који пут у Србију и веровао да ће се ова земља подићи  на неки нови степеник своје историје.

Док сам се у авиону дизао изнад Београда, гледао сам његову панораму и у глави су ми надирале речи српске народне песме ,,Тамо далеко».  Мелодичне и истовремено тужне.

Аутор Кирил ГУБА

Превод: Антонела БИЈЕЛИЋ

Advertisements

Posted on мај 10, 2016, in Текст. Bookmark the permalink. Оставите коментар.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: