Author Archives: studentizaistinu

СРЕБРЕНИЦА – СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Преносимо писмо једног суграђанина који је због безбедносних разлога тражио да му сачувамо идентитет, а писмо ћемо објавити у целости, јер је у потпуности аргументовано писаним и материјалним доказима који до сад нису јавно објављени.

Данас је свима који живе на овим просторима тежак дан. Некима јер испраћају у Поточарима своје нестале па идентификоване ближе и даљње чланове породице, комшије, припаднике свог народа или вере, некима јер осећају да њихове најближе, комшије, припаднике свог народа или вере нико у БиХ, региону или шире, не жели да прихвати као жртве, да ода поштовање и потребни пијетет и тако покаже поштовање и припадницима народа из којег долазе ове жртве. Сложићемо се да је свака жртва увек жртва и да као народ Растка Немањића и Николе Тесле, немамо проблем да искажемо поштовање свакој жртви.

Међутим, са друге стране, имамо обавезу, цивилизацијску и патриотску да укажемо на све злоупотребе било чијег страдања па тако и припадника 28. дивизије муслиманских снага Армије БиХ, који су оставивши своје родитеље, жене и децу Војсци Републике Српске, те одлучили да са својим активним и резервним саставом крену у војну акцију пробоја из окружења у Сребреници.

У својој изјави органима војне безбедности 2. Корпуса муслиманске војске након овог пробоја, Смајић Мирзет, припадник 282. бригаде 28. Дивизије буквално говори:

„Дана 10.07.1995. године на наредбу војних и цивилних власти у Сребреници, војни обвезници и остало војно способно становништво се окупило на мјесту зв. Буљим, те је донесена одлука да се покушамо пробити…“

Ово је само једна од стотина изјава преживелих припадника 28. дивизије које су давали својим органима безбедности, где сведоче да су по команди сви они као војни обвезници били обавезни да се окупе у Шушњару (Буљим) и крену формацијски у пробој из окружења. Ко су били најмлађи војни обвезници говори између осталих и овај документ:

Из сведочења у предмету генерал Ратко Младић, и докумената који су тада предочени, видљиво је да је 4-5 хиљада припадника 28. дивизије погинуло током пробоја, како у борбама са ВРС тако и у међусобним борбама.

Из ових сведочења јасно је да су тела погинулих муслиманских војника купљена и сахрањивана по многим гробницама, и да су након ексхумација сахрањени у Поточаре поред заробљених и накнадно стрељаних припадника 28. дивизије. Међу оним војницима који су погинули током пробоја и сахрањени у Поточарима, постоји и одређен број оних који су 92. и 93. године извршили стравичне злочине над Србима у Подрињу или учествовали у њима. Они данас леже у Поточарима и многи политички и дипломатски представици из региона и света им се клањају и полажу венце. Они су данас добили статус жртава „геноцида“ са једне стране, а са друге шехидски нишан да су погинули на алаховом путу, тј. као исламски борци.

Док ће данас дипломате из света да полажу венце у таквим Поточарима и прекорно осуђују зле Србе за геноцид, дотле ће бивши припадници 28. дивизије и њихови сљедбеници стићи у исте Поточаре линијом куда се изводио пробој из окружења, данас познат као „Марш мира“, носећи своје ратне заставе и походећи своје изгинуле ратне другове који су сахрањени на војничком гробљу 28. дивизије, Поточарима. Да, тамо је сахрањено на хиљаде војника ове дивизије који су погинули у борбама у пробоју. Да, тамо је сахрањен уз све почасти и венце разних председника и амбасадора велики број муслиманских војника који су извршили или учествовали у стравичним покољима Срба у Подрињу од 92-95. године.

Данас ће у Поточарима уз сав пијетет као жртва геноцида са списка бити сахрањен и Јусић (Осман) Бајро (1972.), припадник 280. ИБЛБР, погинуо у борбама током пробоја испод Каменице братуначке где је и асаниран са површине крајем новембра 1997. године. Такође и Малагић (Рамо) Шабан (1956.), припадник 28. СББ „Сребреница“, један од многих који су погинули у борбама у пробоју око Каменице братуначке. Он је такође асаниран са површине у априлу 2008. године. Габељић (Ћамил) Џемаил (1972.), припадник диверзантско-извиђачког вода 281. ИБЛБР, погинуо у борбама у пробоју приликом покушаја преласка пута Коњевић Поље – Нова Касаба,  асаниран са површине у месту Свилиле код Коњевић Поља. Могли би овако још набрајати који ће припадници осталих и већ поменутих бригада који су погинули у борбама у пробоју бити сахрањени али биће за то прилике.

Након неколико горе наведених чињеница, а постоји их више него много и довољно, јасно нам је о чему се ради. Поред једног броја лица које је као ратне војне заробљенике у име Срба неко стрељао и развозио около и мешао са онима који су погинули у борбама у пробоју, а који су сахрањену у Поточарима, постоји велики број војника те муслиманске 28. дивизије који су погинули у борбама, а који су сахрањени и данас се сахрањују у Поточарима као њиховом војничком гробљу.

Да не би било дилема, многи од оних који ће данас тамо званично полагати венце, знају доста од овде наведеног. Али, у питању су политичке агенде њихових земаља. Стога, нама остаје да чинимо све што је у нашој моћи да као народ памтимо своје мученике и хероје Отаџбинског рата те истрајавамо у борби за истину уз поштовање свачије истинске жртве.

П.С

ПРЕКИНИТЕ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ

letterПоштовани Председниче Републике Србије,

Поштовани Председниче Владе Републике Србије,

Поштована Председнице Народне скупштине Републике Србије,

Поштовани Министре спољних послова Републике Србије,

Поштовани Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију,

Три године је прошло од потписивања Бриселског споразума са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини, а резултати у погледу постигнутог забрињавају и бацају озбиљну сумњу на актуелни начин решавања овог вишевековног питања.

Свесни смо да проблем Косова и Метохије сеже много даље од преговора у Бриселу и да он има специфичан историјски ток. Од стварања Призренске лиге и њене геноцидне политике према српском народу, преко Другог светског рата и Титове политике према овом питању, овај процес се наставио интервенционизмом западних држава током деведесетих година и Кумановским војно-техничким споразумом, затим нелегалним проглашењем независности Косова од стране ПИС и признавањем истог од великог броја моћних држава, и на крају спуштањем преговора о Косову са Уједињених нација на ниво и оквир Европске уније. Косово и Метохија нису проблем једне генерације, те га једна генерација, вероватно, не може ни решити.

Разумемо опредељење за мир и стабилност и жељу да бриселска платформа послужи за остварење тог циља. Међутим, после три године преговора испоставило се да она Србима на Косову и Метохији и Србији као држави, није донела жељене резултате. Ток преговора је потврдио почетно уверење српскога народа који ју је сматрао издајом српских националних интереса у погледу Косова и Метохије.

Искуство и недавни догађаји указују на неискреност албанске стране у преговорима и неспремност на спровођење низа договореног. О томе сведочи одлагање оснивања Асоцијације српских општина која је предвиђена Споразумом. Поред тога, Споразум није довео до смиривања тензија, престанка прогањања Срба, убијања Срба, престанка насиља и малтретирања, није побољшао економску ситуацију Срба са Косова и Метохије. Да ће албанска страна бити неискрена у преговорима – свесни сте били тога.

Бриселска платформа за споразумевање од почетка не представља и није могла представљати фер оквир за споразумевање, јер унутар водећих држава дате платформе, Србија није имала ни најмању подршку за остварење својих државних интереса. Та неравнотежа у преговарачким позицијама оправдавана је тежњом за приступањем ЕУ, али досадашње искуство није оправдало домете постављене тим оправдањем.

На крају морамо поставити питање, да ли је бриселска страна та која је ове преговора учинила немогућим и неостваривим, не обезбедивши нити један услов да се договорени приниципи реализују. Тиме је показано још једном да ЕУ нема капацитете да успешно посредује у мирном решавању спорова, попут овог. Фијаско са почетка деведесетих довела ју је у питање као успешног мировног актера и покровитеља споразумевања овог типа, а преговори Београда и Приштине још једном то потврђују.

Стога, као незадовољна страна у преговорима, Република Србија има право да укаже на неуспех бриселског оквира и неспособност ЕУ да обезбеди услове за остварење принципа чији је покровитељ и тражи нови оквир, равноправнији, сврсисходнији, који поседује стварне капацитете за решење кризе, уз учешће и држава изван Европске уније.

Уједињене нације, као једина легитимна инстанца за мирно решавање сукоба, и Савет безбедности, као орган заступљености и других утицајних актера и даље представља оквир за решавање криза попут ове. Са мањим или већим успесима, Уједињене нације су након Другог светског рата посредовале у многим мировним преговорима, а у свету све веће мултиполаризације, нема разлога не искористити све већи утицај Русија и Кине и тиме побољшати преговарачку позицију Србије.

Сматрамо да серија неуспеха у остварењу договореног у Бриселу оправдава преиспитивање актуелне преговарчке платформе и разматрање могћности проналажења нове. Као што је указано на почетку, реч је о проблему који има свој историјски ток, па промена у међународним односима и промена у могућностима заштите српских интереса, захтева и промену у стратегији решавања овог питања.

Председниче Републике Србије, Председниче Владе Републике Србије, Председнице Народне скупштине Републике Србије, Министре спољних послова Републике Србије и Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију,
тражимо од Вас да размотрите наведене аргументе и поставите још једном питање сврсисходности актуелне косовске политике, како бисмо се заједно према овом вишевековном проблему поставили одговорно, државотворно и мудро. Тражимо од Вас да повучете храбар потез у новоствореним околностима, објавите прекид преговора у Бриселу и покренете иницијативу у међународној заједници за стварање нове преговарачке платформе и оквира за решење овог питања.

С поштовањем,

Студенти за истину

ОЛУЈА ТРАЈЕ

15759a6f98aa134da43f7ff00937774b

Скоро сам прочитао једну реченицу, оца америчке књижевности, Марка Твена која гласи: „ Бог је измислио рат како би Американци научили географију “.

Ако је то заиста тако онда би Американци сада требали у милиметар прецизно да знају гдје је Доњи Лапац, а гдје су Книн или Глина, а гдје Вуковар. Прошла је двадесетједна година и градиво се могло детаљно утврдити. Међутим, на овим просторима као да је вријеме стало. Обесправљени Срби узалуд потражују своја права док се по Хрватској као печурке јављају улице Миле Будака, подижу споменици усташким екстремистима, цртају свастике на фудбалским теренима, др Фрањо Туђман се сматра Ататурком хрватске државе, актуелна предсједница поносно слуша Томпсона и пјесме попут „ Јасеновац и Градишка Стара “, Главаш се ослабађа кривице за почињене злочине, Алојзије Степинац се рехабилитује што је први корак да би га канонизовали, у Србу на годишњици устанка антифашисти једва живе главе извукли…

Са оваквим набрајањем би могли у недоглед. Како послије свега наведеног да се Срби врате на вјековна огњишта? Поставља се ту још једно питање колика је сама српска кривица због свега тога? Зашто су Београд и Пале, августа 1995, пустили Книн низ воду? Колико су истинити наводи о сарадњи Туђмана и Караџића? Коме је пало на памет да се Крајина може бранити са просјечном старости у бригадама од 45 година? Данас смо ваљда сви свјесни да је српски народ деведесетих година имао политичаре недорасле историјског тренутка. Нигдје боље то није осликано као у Крајини. Ондашње руководство (које год) је било само продужена рука Милошевића. Скидао је са функција и постављао своје људе, а међу првим жртвама свега тога био је др Јован Рашковић, чије се име данас скоро и не помиње или се оставља по страни. Да ли је за Крајину једина сламка спаса био мировни план З4? По том плану Крајина је требала да буде све оно што је Република Српска данас, али опет није прихваћено. Руководство се плашило изаћи пред народ и објаснити да ће, упркос томе што ће бити држава у држави, опет живјети де факто у Хрватској. Ништа то и није чудно ако се поставимо у њихов положај у оно вријеме, чудно је како нису имали алтернативног рјешења. На крају се Олуја испоставила баш као то. Кад политика заћути-топови проговоре. Тако су и овога пута проговорили и отјерали у смрт преко 2.500 а у избјеглиштво четврт милиона Срба. Зашто нико није одговорао за срамне наредбе да се војска повлачи, иако се зна да је Српска војска Крајине имала почетне успјехе? Пуна су уста образа оном ко за образ не зна, тако су и Хрватима пуна уста јунаштва, а за јунаштво не знају. Нисам присталица оне тезе да нам се историја понавља. Нама историја никада није ни написана, јер да јесте не би нам се могао поновити два пута злочин на Петровачкој цести и многи други. За будућа покољења треба утврдити истину о Крајини, да је не би бацили у заборав чим помру свједоци свих тих дешавања. Кажу да су много сиромашни они народи који немају Косово. Колико ли је богат овај народ који има Лазарево Косово и Крајишко Косово? Оба су нам окупирана, али се ниједног одрекли нисмо!

Догодине у Книну!

Аутор: Синиша Симикић

Србија: кримски поглед на ,,балканску Русију“

Трећа декада је почињала у августу 2015.године. Ја сам кренуо у прво путовање до тада, ван граница од како је почело ,,кримско чудо“- мој родни крај вратио се у оквире Русије. Пут ме је навео  и у само срце Балкана- у братску и за руске људе увек блиску Србију. Тамо сам путовао не као туриста, али сам свакако планирао да се боље упознам са том јужнословенском земљом и осетим њену боју . И ево шта сам успео да видим, осетим и запамтим у току тог путовања.

Српска престоница Београд није ме дочекала гостољубиво – падала је ужасна киша. Спуштајући се авион је упао у тамни облак, који је био озарен јаким блесцима муње, после чега су се чули силни удари грома. На срећу спустимо се сигурно.

Олуја је била толико јака, да се чинило да су муње ударале директно у аеродром. Сматрао сам да ту има неке симболике чим су главна ,,ваздушна врата“ земље носила име  Никола Тесла- име великог научника- физичара , изумитеља и експериментатора са електичним током.

Али прошло је неколико сати и непогода је престала. Напољу је постало топло и сунчано. Киша је сапрала прљавштиу у земљу и после се лако дисало. Најбоље време за шетњу по Београду.

Град је прилично велики, са преко милион и по становника. У главном су то Срби, али поред њих овде се могу видети и цигани-просјаци са малом децом, црни Арапи у групама са Кинезима и многи други, укључујући и наше сународнике.

Српска престоница се састоји од 17 општина, али најгрубља подела је на два дела- Стари Београд и Нови Београд, које дели река Сава. Стари део града по својом архитектурном облику мене подсети мало на Беч, мало на Москву, и највећим делом на Букурешт. Масивна сива и украшена здања са статуама и на облике на  фасадама, као и  слободне  архитектурне   административне зграде југословенске перестројке (реформе).  Али Нови Београд то су  савремени солитери трговинских и пословних центара, зграде са много станова и широки равни булевари.

1

,,Визит карта“ српске престонице  је Храм Светог Саве. Велики величанствени храм са зеленкастим куполама изграђен у византијском стилу и налик на истанбулску цркву Аја Софија. Изградња храма започета је још пре Другог светског рата, али је званично отворен још 2008.године, мада унутрушњост није завршена до дан данас. По легенди баш на том месту, по налогу турског паше овде су запаљене мошти врло поштованог  у Србији, Светог Саве, и зато је баш на том месту подигнут храм у његову част. Сада се поред храма налазе клупице, на којима цвркућу заљубљени парови или крате време у причама мајке и баке, док се њихова деца у близини забављају.

2

Још једна градска знаменитост, стара Београдска тврђава, издиже се на високом брегу у ушћу реке Саве у Дунав. Још давних дана са те тврђаве почела је изградња Београда.

Она представља крупну чврсту борбу са моћним зидинама и кулама у чијој унутрашњости приликом прве посете можеш и да се изгубиш. На територији огромне тврђаве налазе се цркве, споменици, музеји, кошаркашки и тениски терени, па чак и зоолошки врт. Ако се иде уз зидину до краја тврђаве, излази се на предивну површину одакле се пружа поглед на сједињавање две мирне, широке реке, на њихове зелене обале и на нови део Београда. Око тврђаве изникао је главни парк града-Калемегдан.

3

Епизода која се дубоко урезала у моје памћење приликом посете Београда, када сам видео транзитни камп блискоисточних избеглица у парку поред главне аутобуске станице. У том пункту по отвореним небом, они су остајали само по неколико дана, на путу до севера ка мађарској граници. Млади гласни мушкарци, замотане жене  са маленом уплаканом децом. Једни се ћућуре у малим шаторима, други леже на трави или тротоарима, гурајући испод себе крпе  и велике картонске кутије. Право на гранама дрвећа прострет веш. Сујета, смеће, смрад од некупаних тела. Гледајући гомилу тих црних, несрећних изблеглица Београђани су већ говорили да то више није њихов град. Испунио га је талас нових досељених народа.

4

Свакако настављамо упознавање са српском престоницом. Централни трг града има пријатан назив за руско ухо- Славија. На једној страни издиже се хотел под истим именом, а на другој стоји велика стаклена зграда- здање Народне банке Србије.  Као зраци од трга се простиру главни путни правци – улице Краља Милана,  Београдска, Немањина, Мекензијева, булевар Ослобођења и друге.

У Београду заоко западају полуразрушене зграде- резултат војне агресије НАТО пакта против Југославије 1999.године. Јарки примери – Министарство одбране и Генералштаб бивше Југославије, разрушене у Нато бомбрадовању. Не журе се да их рестаурирају, како би млађе генерације могле да виде трагове страшних догађаја од пре седамнаест година.

5

Поглед на те руине, граду даје посебан трагизам и дозвољава да се сетиш да се налазиш на Балкану- у региону са великим историјским досијеом крвавопроливених ратова и оштрих етнички религиозних конфликата. На српски народ кроз целу историју пало је заиста много искушења, као и на руски народ. И није случајно што Србију често зову ,,Балканска Русија“.

У мом српском путешествију Београд није био главна тачка. Београд је био почетна и крајња тачка путовања. Моја маршута кретала се ка југоисточном делу земље, у град Ниш, који је од престонице удаљен око три сата.

Ниш је трећи по великичини град у Србији после Београда и Новог Сада, и у њему живи више од триста хиљада људи. Град је никао у речној долини и на околним бреговима. Ти брегови прекривени су приватним кућама са црвеним цигленим крововима, а доле ка центру града спуштају се кривудаве улице. Наравно у Нишу постоје и савремене многоспратнице и бизнис центри и праве улице, али углавном град изгледа као провинција и то му даје чаробност.

Клима је у овим местима мека и топла, а земљиште плодно. На крају августа, када сам овде боравио, гране плодног дрвећа толико су биле окићене крушкама и шљивама, да су се спустиле до земље,а у виноградима налазиле су се велики гроздови.  У баштама видели су се зрели плодови парадајиза, краставаца и тиквица. У двориштима и на балконима у саксијама била су засађена дрвећа лимуна и кајсија, на којима су висили крупни, али још зелени плодови.

Ниш је јако стари град са богатом  историјом и познат од времена Римске Империје и Византије. Овде се родио римски император Константин Велики, и у граду су сачувани остаци његове резиденције Медиана. Такође, за  најбоље сачуван историјски споменик Ниша сматра се градска тврђава, изграђена у време Турака-Османлија почетком 18.века на месту римскиј и византијских утврђења. Када се прође кроз камена врата унутра се могу видети остаци бившег затвора, резиденција турског паше и турско купатило .Унутрашњост тврђаве сада красе продавнице сувенира, ресторани, салон уметника.

6

Упориште стоји на обали реке Нишаве, која је узгред и дала име граду. Са врха тврђаве види се обала реке, око које је и устројен историјски центар Ниша.

Недалеко налази се здање Бановина. Оно неизмењено привлачи пажњу туриста својом величанственошћу, подсећајући на архитектуру ренесансе. Поред спољашње лепоте,  ово здање има велики историјски значај. На почетку двадесетог века овде је заседала влада Србије и баш тада 28.јула 1914.године стигао је телеграм из Беча, у којој је Аустро Угарска  објавила рат Србији. Тај дан је означен за почетак Првог светског рата. Данас у згради Бановине налази се Универзитет- главни центар скупљања интелектуалне елите за целу јужну Србију. Иначе, на универзитету постоји катедра за руски језик и књижевност.

7

Више сазнати о историји Ниша и његове околине може се у Народном музеју. Музеј је невелик, али екскурзија унутра нимало није оскудна. Самим тим, у колекцији музеја сакупљено је вредних предмета античке и византијске епохе: украса, оружја, делова гробница, статуа, посуђа и култних предмета.

Но, најнеобичајнији и најпознатији споменик Ниша је ,,Ћеле кула“, што у преводу значи кула од лобања. Изван она је обична малена капела, али унутра се налазе остаци куле  у којој су уграђене човечије лобање. Историја нас враћа на битку на планини Чегар која се одиграла 31.маја 1809.године. у току битке моћне османске силе поразиле су српске побуњенике под вођством одважног војводе Стевана Синђелића.

После завршетка битке турски војни вођа Хушид паша наредио је својим војницима да одсеку главе свим српским заробљеним борцима: скинули су им кожу и послали је султану у Стамбул, а од лобања изградили кулу за застрашивање локалних житеља. На самом почетку  их је било око хиљаду, али сада можемо да видимо чак и неколико десетина лобања.

8

Поред историјских знаменитости у Нишу се налази овакво интересантно утврђење као што је Руско-Српски хуманитарни центар. Не само што обавља своју првобитну функцију, помажући Србији да се избави из свих последица непредвиђених ситуација уз помоћ најсавременије спаситељске технике, већ је центар оаза руске културе који окупља српске русофиле и духовно их уздиже.

9

Изглед тог здања мења и сам Ниш и главно острвце присуством Русије и руске културе у Србије. Неколико година у низу у граду се одржавају фестивали руског дечјег филма ,,Приче детињства“, а у августу прошле године Друштво српско-руског пријатељства ,,Николај Рајевски“ први је организовао овде семинар културне сарадње руске и српске омладине, на који ми се, посрећило да будем позван.  Основна конференција у оквиру тог семинара је прошла баш у просторијама Руско-Српског хуманитарног центра.

Делатност Центра није ограничена само на спаситељске послове и учествовање у научно-практичним конференцијама. При активном учешћу у Нишу је постављен споменик совјетским војницима погинулим 1944 године приликом ,,случајног“ америчког авионалета на совјетску војну колонију у тек ослобођеним градовима , од немачко-фашистичких освајача. Свечано откривање било је 9.маја прошле године.

10

Споменик се налази поред бившег нацистичког концлогора Црвени Крст. Данас је на том месту меморијални музеј. Касарна ограђена бодљикавом жицом око корпуса – цела та језива околина сачувана је за просвећивање младих.

Око тридесет километара од Ниша налази се мали градић Алексинац. На брду у табли тог насеља стоји споменик руским добровољцима, погинулим 1876-1878 године у ослободилачком рату Срба против турских угњетавача. Међу тим добровољцима био је и руски пуковник Николај Николајевич Рајевски (узгред, домородац кримског фрада Керч).

  1. августа 2015.године поред споменика била је свечана прослава у славу руских добровољаца који су дали главе за слободу Србије. Свештеник је служио молебан, венце су ка споменику редом носили сви представници локалне власти, војници, представници општинских организација и други. У то име и ми заједно са људима из више пута споменутог Друштва руско-српског пријатељства ,,Николај Рајевски„.

11

Треба споменути да је име Рајевског итекако познато Србима, и да су пуни поштовања према овом руском официру. У насељу Горњи Адровац, недалеко од Алексинца, у његову част је подигнута црква Цвете Тројице. Поред цркве налази се место где је у боју са Турцима погинуо Рајевски. Због тога ту цркву често зову ,,руском црквом„ или ,,црквом Вронског„. Наиме Николаја Рајевског сматрају прототипом грофа Вронског из романа Лава Толстоја ,,Ана Карењина„.

12

Још једна светиња ових места везана за Николаја Рајевског је женски манастир Светог Романа у околини села Ђунис. Он је саграђен у 15.веку на основи древног храма из 9.века и један је од првих женских манастира у Србији. У пријатном унутрашњем дворишту упокојило се срце Рајевског што нам показује спомен-плоча. Поред галерије тече извор са лековитом водом. Верници се ту умивају и сипају воду у флаше, верујући у чудесна својства те воде.

13

 Последњи одломак мог чланка посвећујем неким социјално-политичким питањима и размишљањима. Могу се учинити досадним, али су врло важни да би се добила потпуна слика Србије и зато заслужују пажњу.

  1. Боравећи у Београду и Нишу велику сиротињу нисам приметио. Путевима језде симпатична страна возила, јако сијају излози продавница и бутика са гардеробом, а нису празни ни кафићи и ресторани. Међутим то је све лепа завеса која скрива не тако радосну стварност. Закључак је да економија земље једва да дише, индустрија практично не постоји, гасовода ,,Јужни ток„ нема, и зато су земљу снашли многобројни транзитни мигранти.

  1. Нажалост, у реалности много мање Срба разуме и уме да објасни на руском језику то што се у Русији сматра прихваћеним. Ако међу људима старости 40-50 година још постоји значајан део оних који говоре руски, то је међу млађима број знатно мањи. Али у исто време на енглеском многи умеју да говоре, и то наравно млади људи. Како ми је рекла једна српска наставница руског језика у Србији је сваке године све теже убедити родитеље да упишу дете на руски језик као страни. Предност се даје енглеском језику.

Међутим, како сам ја могао лично да се уверим. Рус и Србин могу да разговарају сваки на на свом  језику и да се употпуности разумеју, ако буду говорили споро и разговетно. Главна је жеља.

  1. Срби су заиста сачували врло топао и пун поштовања однос према Русији и Русима. Само ако се наш човек обрати са неком молбом српског грађанину, било да је он старац и дечак, одмах ће постати искрен и пун пажње, што није случај са осталим странцима. Такав радостан однос простих Срба према руској браћи и Русији даје могућност за повратак руског утицаја на Балкан. Али ту могућност треба искористити. За сам почетак Москва треба да формулише циљ и одговори на просто а уједно и сложено питање: шта она хоће да добије на Балкану? Данас немамо тај одговор, и то нам не дозвољава да говоримо о активној политици наше земље на Балкану.

  1. са друге стране ни код самих Срба не постоји владајуће мишљење о томе, на коју страну треба да се креће земља и која је будућност за њу најбоља. Владајућа страна упорно гура Србију у Европску Унију, и искрено говорећи део становништва и жели евроинтеграције. Главни мотиви за то су рекламне мантре о комфортном животу, високим платама и социјалним погодностима, и друго што се све добија уласком у Европску Унију. Упркос одређеном броју присталица и подршку ЕУ,однос према ЕУ у Србији се знатно променио, и људи све више мењају своје ставове.

Није тајна да се многи Срби боре против уласка у ЕУ. Они правдено окривљују ЕУ за подршку албанским борцима и учећше у питању Косовског региона. Распорострањено је и мишљење да иза Брисела стоји Вашингтон и повлачење Србије у Европску Унију значи само потпуни слом њене економије, територијалног интегритета и раздела. Није мало ни оних који су убеђени да Србија треба да се окрене Русији и да уђе у ОДКБ, ЕАЕС, без обзира што је географски далеко. Одрежени број жели чак да види Србију као неутралну земљу између Јадрана и Црног мора, што у ширем смислу значи између Европе и Русије. Али сви сматрају да треба оставити за сад спољну политику и бавити се саједињавањем историјских српских земаља, најпре Косова и Републике Српске (која је у саставу Босне и Херцеговине).

До тада Србија балансирана спољнополитичкој сцени трудећи се да се допадне Бриселу и да се не замери Москви. Београд није увео санкције Русији, али је одбио да издвоји субвенције својим привредницима дајући робу у нашу земљу. Или други пример: Београд добија од Москве подршку за питање  Косова у Уједињеним Нацијама, али не признаје саједињавање Крима са Русијом. Али једна страна медаље назива се владајућа елита, а друга је српски народ, који је и изабрао ту елиту а који је обманут. Тај исти народ у већини се окреће и гура ка Русији. Русија у односу са балканском земљом треба да на вишем нивоу разјасни све те ситуације.

5. Дружећи се са својим српским колегама и пријатељима, као и са обичним грађанима нисам у целој Србији срео један негативан поглед о саједињавању Крима Русији. Напротив, тај догађај тамо врло радо и одушевљено препричавају, називајући полуострво руским регионом, а његовим повратком у оквире Русије- свечаном победом историјске правде. Неки чак говоре да догађаји са Кримом њима враћају веру да ће се Косово вратити у оквире Србије.

14

Напуштао сам Србију са двоструким осећањем, са лаком тугом због краја пута и срећом због повратка кући у свој родни кримски крај. И одједном се сетих да сам заборавио да бацим новчић у неку фонтану или реку и пожелим срећу, како то налаже стара туристичка традиција. Упркос томе ја сам се надао да могу да се вратим још који пут у Србију и веровао да ће се ова земља подићи  на неки нови степеник своје историје.

Док сам се у авиону дизао изнад Београда, гледао сам његову панораму и у глави су ми надирале речи српске народне песме ,,Тамо далеко».  Мелодичне и истовремено тужне.

Аутор Кирил ГУБА

Превод: Антонела БИЈЕЛИЋ

НАТО БОМБАРДОВАО СРЈ НА СВОЈУ РУКУ

NATO

У посјети Бриселу протеклих дана у организацији НВО ,,Алфа центар“ из Никшића, била је делегација из Црне Горе у саставу које су по први пут биле и оне огранизације које се противе чланству те земље у алијанси.
По први пут и историји НАТО пакта, у самом сједишту организације, на иницијативу предсједника мировног покрета ,,Не у рат! Не у НАТО!“ Гојка Раичевића одржан је минут ћутања за оне жртве које је сам НАТО пакт убио. Наравно иницијатива се односила на жртве бомбардовања НАТО пакта у Републици Српској 1995, у СРЈ 1999, као и на жртве страдале у последњим терористичким нападима у Бриселу, Паризу и Истамбулу.
Сам овај догађај био је на граници дипломатског инцидента. Реакција домаћина из сектора за јавну дипломатију алијансе је била оштра. Рекао је да је испоштовао иницијативу али да то није било нимало лијепо према домаћину. Очигледно је било да су званичници НАТО пакта навикли да делегације из Црне Горе обично имају потпуно сервилан однос према њима као и осјећај задивљености према величини и снази алијансе. Овакав приступ их је у потпуности изненадио.

epa05053116 Flags of NATO and Montenegro are displayed on the Goverment House building, in Cetinje, Montenegro, 03 December 2015. NATO foreign ministers a day earlier decided to invite Montenegro to become the 29th member of their alliance despite Russian concerns, leading Moscow to threaten a response. Montenegro would be the third nation from the Western Balkans to join NATO after Albania and Croatia. Russia should have no say on the country's decisions, top NATO officials and ministers said.  EPA/BORIS PEJOVIC

У разговорима са представницима сектора за јавну дипломатију, стручњацима за питања Балкана одсјека за евро-атлантске интеграције и партнерство, сектора за планирање одбране, са представницима мисија САД, Мађарске и Италије при алијанси, сектора А за операције и мисије, представницима разних родова војске у бази Шејп у Монсу, дошло се до одређених сазнања и признања која нису важна по питању промјене званичне политике НАТО пакта али у будућности могу бити важно историјско свједочанство за наш народ.
Наиме на питања о бомбардовању из 1999 генерални став представника је био да је у питању била жеља да се спријечи страдање цивила. Марко Ковачевић, представник Епархије Будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, је на први изнешен такав став реаговао са питањем: „Како се спрјечава страдање на мањем простору (мислећи на КиМ) тако што се бомбардује већи простор, и убија већи број цивила ради мањег броја цивила“? Он је упитао НАТО званичника како је одлучено да буде убијено дијете у Београду да би се спасило неко друго дијете на КиМ.
Одговор је изостао. Такође се дошло до закључка да се у НАТО пакту немогуће одупријети доминацији САД. Оне су према ријечима представника водиле већину војних акција НАТО-а скоро увијек успијевши да доведу до консензуса чланице по већини питања. У ријетким случајевима када то није било могуће као по питању Ирака САД може сам, са још понеким савезником предузети акције у којима их НАТО пакт не може спријечити јер, по ријечима представника са којима се делегација из Црне Горе састајала, САД су суверена држава која има право да доноси суверене одлуке.
На један од таквих одговора који су се на иста питања понављали код свих званичника, представник СПЦ из Црне Горе, Марко Ковачевић је констатовао и питао: ,,И СРЈ је била суверена земља која је жељела да ријеши проблем на својој а не туђој територији па је за то кажњена и у томе спријечена док су САД предузимале самосталне акције против других држава. Како се заштити од САД ако буде било потребе? Поставља се питање како би Нато пакт као организација био у стању да спријечи САД у неким активностима које би могле да представљају опасност по мир у свијету. Вјероватно никако. “
Није добијен никакав одговор.
Посебно су срамно звучали одговори у вези страдања цивила, гађања мостова и болница у бомбардовању наше земље 1999 године. Један од њих рекаоје да је једна болницау Београду погођена због прераног притиска дугмета у авиону и да се дугме заглавило и ракете погодиле циљеве које нису требале.
Из делегације су их потом упитали зашто је онда НАТО бомбардовао положаје Војске Републике Српске 1995 године због гранатирања сарајевске пијаце Маркале, гдје су исто тако страдали цивили, а да нису утврдили ни да ли је то неко урадио грешком, погрешним или не правовременим притиском на дугме или активацијом, како се то догађа и много прецизнијој НАТО авијацији и ни до данас дефинитивно не утврдивши да ли је то дјело српских снага или муслиманских снага које су биле супротстављене у том моменту.Зашто је када то ураде НАТО војници у питању грешка а у другом случају јасна намјера. Одговор је био да ситуација јесте слична али да је процјена у алијанси тада била таква. Дакле јасно упућујући да се користе двоструки аршини.
Стручњак за питање Балкана одсјека Нато пакта за евро-атланске интеграције и партнерство рекао је да алијанска има веома побољшане односе са Србијом у протекле двије године и да ће предуслов да ти односи буду још бољи бити останак премијера Вучића на власти и задовољно је констатовао да је већ извјесно да ће СНС побједити на изборима и вјероватно остварити исти број мандата.
У даљој дискусији, представник сектора А за војне операције и мисије алијансе је рекао : ,,Нато не иде около да тражи себи посао. Све одлуке се доносе консензусом и у складу са међународним правом. Нато ништа не ради на своју руку.“
Испред Епархије будимљанско-никшићке обратио се Марко Ковачевић, ријечима: ”прилично сте самоувјерено рекли да НАТО не дјелује на своју руку, међутим, 1999. године НАТО је дјеловао без сагласности Савјета безбједности”, подсјетио је званичника о агресији на СРЈ.
Званичник му је одговорио да је случај Југославије 1999. године био другачији од свих других НАТО ”интервенција” јер су државе-савезнице донијеле одлуку без дозволе УН, по његовом тумачењу оне су то урадиле јер су мислиле да постоји довољно правних доказа да се може оправдати војна интервенција.
На његов одговор Ковачевић је прокоментарисао: ”Дакле ипак је НАТО дјеловао на своју руку”, са чим се НАТО званичник сложио.
”Што се тиче 1999. године, Југославија је била суверена држава и имала проблем са тероризмом и заштитом српског живља од албанских терористичких група и њој није помогнуто, већ смо као крајњи производ добили стварање Исламске државе на простору КиМ, нарушен је суверенитет једне државе, потом је услиједио погром 2004. године, прогањање Хришћана православне вјероисповијести, уништење културне баштине – дакле, етичко чишћење : Срба данас скоро да и нема на Косову и Метохији. Прошле недеље сам био у Призрену. Сада је тамо 70 Срба а прије рата их је живјело 12 хиљада. Која је страна заиста страдала – сада се јасно види, јер то су крајње последице НАТО интервенције”, нагласио је Ковачевић истичући да начин на који је сукоб ријешен био је на штету само једне стране.
НАТО званичник је одговорио да би можда био зачуђен његовим личним ставом и да је та интервениција НАТО-а контроверзна.
”Последице можда нису биле предвиђене како је требало, али наглашавам да је присуство НАТО-а на ”Косову” под консензусом земаља чланица”, казао је званичник.
Наредног дана у Нато бази ,,Шејп“ код Монса било је исто интересантних питања и одговора. Издвојићемо само неке.
“На данашњи дан, прије тачно 17. година НАТО авиони погодили су међународни путнички воз Београд – Солун, када је страдало 15 цивила. Најмлађој жртви Бранимиру Станијановићу, који је у возу страдао са својим родитељима, било је тек 6 година. Никада раније путнички возови нијесу били мете војних формација, већ искључиво терористичких група, питам стога зашто се то догодило?“ – било питање, које је 12. априла приликом посјете црногорске делегације војној команди НАТО-а у бази “Шејп“, Игор Дамјановићиз Мировног покрета “НЕ у рат, не у НАТО“ поставио турском ваздухопловном генералу?
Турски генерал одговорио је да је то: “Била грешка пилота и да НАТО није желио да убија, већ да брани цивиле“. На његов одговор Дамјановић се надовезао питањем: “Да ли је лицемјерно то што су генерали војске Републике Српске, осуђени на практично доживотне робије за гранатирање цивилних цилљева у Сарајеву и Тузли, минобацачким и артиљеријским оружјем, које од навођених авионских бомби има неупоредиво већу могућност грешке?“
Генерал је покушао хладно да одговори да се мора схватити да: “НАТО не убија него штити цивиле, жао ми је због цивилних жртава у возу, али наша акција имала је за циљ спречавање масовног страдања цивила на Косову, а да у примјеру (Републике Српске) који наводим није било тако“. Дамјановић је додао да може само да се сагласи да: “НАТО интервенција и акције Војске Републике Српске никако не могу поредити, јер је ратни задатак генерала Војске Републике Српске био спречавање понављања геноцида 1941-45“.
На одговор канадског морнаричког адмирала да су и они људи и да их боле жртве и грешке које проузрокују смрт недужних цивила као и да ниједна Нато мисија није имала за циљ страдање цивила већ успостављање мира у Афганистану, на Косову и Метохији, Босни и сл. Марко Ковачевић је прокоментарисао: На Косову и Метохији регуларне снаге Војске СРЈ и полиције су имале проблем са албанским терористичким организацијама које су угрожавале територијални интегритет и устав и правни систем државе и чиниле злочине над српским становништвом као и Албанцима који су били лојални својој држави. У тој тешкој унутрашњој ситуацији за једну земљу догађало се и да од стране српке војске и полиције страдају албански цивили као што и ви кажете да се у случају ваших интервенција у страним државама дешавало то исто. Ни војсци СРЈ и полицијским снагама као ни државном врху циљ није био убијање албанских цивила већ одбрана суверенитета и територијаног интегритета и мира у сопственој држави. Дакле наши су циљеви били потпуно исти као и ваши, с тим што смо ми као суверена држава решавали проблем на сопственој територији. Али смо ми због тога бомбардовани…Зашто су у случају Нато пакта цивилне жртве последица грешака а у случају Војске и полиције СРЈ свјесна намјера ? Зар то нису двоструки аршини.
Након завршетка рата донешена је резолуција 1244 која је поред предвиђених страних снага на Косову и метохији гарантовала СРЈ и Србији територијални интегритет на Косову и Метохији и повратак њених војних и полицијских снага у покрајину након три године. То се није десило. Штавише, Нато снаге на Косову и Метохији су дозволиле или ако желите да будем блажи нису успјеле да спријече погром над српским становништвом и уништење српске културне баштине на Косову и Метохији 2004 године. Крајњи резултат свега тога био је да водеће земље Нато пакта признају лажну ,терористичку државу на територији Србије. Дакле ми наш циљ из 1999 године о очувању територијалног интегритета и суверенитета земље нисмо испунили али видимо да је наводно решавање кризе и доприношење мира од стране Нато пакта било на штету само једне стране. Јер се није помогло да се смањи број цивилних жртава у локалном сукобу већ се једна страна бомбардовала на цјелокупној територији и измјестила са простора на ком је постојао проблем. Што јасно говори о другачијим намјерама.
,,То је веома добро питање“ – рекао је канадски капетан морнарице – ,,Ја као војник не бих смио да коментаришем политичке и друге позадине активности Нато пакта јер то није мој задатак. Али да. Постоје чињенице које сте навели.“
Нато пакт ће остати какав јесте. Моћна сила у рукама првенствено САД. То је оно што се мора примити к знању. Све што се дешавало српском народу у последњим деценијама није због тога што је наш народ лошији и гори од других већ због просте чињенице да је то био интерес великих сила у првом реду САД. Зато треба да будемо поносни на браниоце наше отаџбине и нашег народа у ратовима деведесетих година ништа мање него на све друге наше славне јунаке и борце из других ратова. Надамо се да је скромна анти- нато делегација из Црне Горе допринијела својом посјетом Бриселу и сједишту Нато пакта макар мало освјетљавању наше скорашње историје и откривању да су наша страдања резултат не наших грешака већ двоструких аршина који су се примјењивали у служби интереса великих сила.

КОШАРЕ

maxresdefault

Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!

Иако се није одиграла давно, него пре само седамнест година, битка на Кошарама је остала неиспричина прича. Лебди у магли, негде између јаве и сна, прича о паклу Кошара, како људи воле да кажу, јесте једна од оних прича које се никада не могу испричати.

Шта се десило тог магловитог јутра на Кошарама?

Био је девети април 1999. године, али и велики хришћански празник којим се обележава страдање Исуса Христа, његово распеће на часни крст и његова смрт за спасење, Велики Петак.

Са једне стране југословенско-албанске границе се налазила Војска Југославије, а са друге припадници Ослободилачке Војске Косова, Војска Албаније, НАТО трупе, као и припадници Легије странаца и Зелених беретки. У раним јутарњим часовима, тог деветог априла, започета је и копнена агресија на нашу земљу од стране НАТО. На самој граници,односно на граничном прелазу Раса Кошарес,  тада је било мало српских снага, јер у том тренутку тај напад нико није очекивао. Циљ албанског непријатеља је био више него јасан: продирање на територију Косова и Метохије, као и пресецање комуникације између српских снага у Ђаковици и Призрену.

Борбе су се водиле прса у прса, на непроходном и пошумљеном терену, а посебан проблем представљала је магла и неповољни временски услови. Ипак, они који су имали ту част да учествују у бици за Кошаре, тврде да је вредело борити се на живот и смрт, али и погинути у тој неправедној бици на Кошарама.

Јер, није важно колика је сила која нас напада, него колика је светиња коју бранимо, јесте реченица којом се једино може описати битка за Кошаре.

Сила која је нападала, свакако јесте била једна неумољива светска сила, којој су се приклонили, између осталих, припадници ОВК и Војска Албаније, али битка за Кошаре јесте заправо била битка између Југославије и НАТО трупа, које су руководиле нападима са албанске стране, али и истовремено бомбардовале положаје Војске Југославије из ваздуха. Битка за Кошаре је окончана десетог јуна 1999. године споразумом у Куманову, односно повлачењем српске војске и полиције са територије Косова и Метохије.Све до потписивања овог споразума, уз велике губитке и тешке услове, јунаци са Кошара ипак нису били сломљени.

Албанци, са друге стране, воле да се сете битке за Кошаре, али како су свесни да је то био рат између српских снага и НАТО-а, а у коме су они учествовали не би ли остварили своје циљеве, они у борби за Кошаре виде нешто сасвим друго: морални тријумф ОВК, најјачу карику у ланцу борбе за демократију, али и покушај рушења зида између територије Косова и Метохије и Албаније.

Идеја Велике Албаније  попут какве сенке лебди над Кошарама. Јунаци Кошара, очигледно, нису само водили битку за границу, него су водили једну много озбиљнију и тежу битку, која је почела много пре деветог априла 1999. године: била је то битка за опстанак хришћанског становништа на Косову и Метохији, која се почела водити много пре 1999. године.

Пројекат Велике Албаније је у директној вези са последицама турских освајања у југоисточној Европи, нарочито у вези са ратовима европских хришћанских сила против Турске крајем седамнестог века. Овај пројекат је био продужена рука османског духа у Европи. Хришћанско становништво европске Турске, на првом месту Старе Србије и северног дела данашње Македоније, масовно се прикључило борби европских сила, након опсаде Беча 1683.године, не би ли потиснуло Турке из Европе. У знак одмазде, након пораза Хришћанске коалиције 1690.године, хришћанско становништо је изложено масовном терору.

Тако је започео процес освајања, који је укључивао злочине над хришћанским становништвом, пљачке, рушење верских храмова, насилну исламизацију и друге облике терора. Вероватно није случајно да је за место заседања Албанске лиге изабран град Призрен, односно варош у Старој Србији, коју су насељавали Срби и Албанци. Албанска лига је ставила себи задатак да спречи освајање “албанске земље“ од суседних народа, али и инсистирање на исламу, што касније доводи до инсистирања на етнички чистој албанској држави. Такође, Албанци су под Турцима насељавали грчке земље, посебно Епир: како је јачао грчки ослободилачки покрет, Турска је користила Албанце да би преко њих осигурала владавину над што већим делом Епира и Тесалије.

На сличним идејним поставкама почивају програми још две Албанске лиге: Пећке и Друге призренске лиге.

Очигледно, идеја Велике Албаније има корене у далекој прошлости, али данас, као и тада, она је оруђе у рукама великих светских сила, које се служе њом да би оствариле своје циљеве.

Албанци се баш зато сећају битке на Кошарама, јер их подсећа на ону стару идеју о Великој Албанији у којој живе само Албанци. С друге стране, битка на Кошарама је доказ да је на тадашњу Југославију извршен и копнени напад од стране НАТО;

Можда баш из тих разлога прича о Кошарама остаје неиспричана прича. Штавише, чак и ако би неко пожелео да исприча причу о бици за Кошаре, једноставно, не би могао да исприча једну причу о једној бици, спомињући колико је ратника било на једној, а колико на другој страни, када је битка почела, а када се завршила, као и која је страна бројила више жртава, јер је битка за Кошаре посебна управо због тога што су ти подаци најмање важни, јер се прича о овој бици тиче нечега сасвим другог: идеје Велике Албаније и борбе за превласт.

 Из тих разлога је борбени морал српских војника, којих је било неупоредиво мање, био на високом нивоу, а граница је морала бити одбрањена по сваку цену. У питању није била обична граница, између две државе, већ граница између некада и сада, или борба за нешто што би Самујел Хантингтон означио као сукоб цивилизација. Била је то битка за границу између две цивилазиције, била је то битка за опстанак хришћанског света на територији Косова и Метохије, која није случајно почела деветог априла 1999. године на Велики Петак.

Причу о бици за Кошаре нам нико не мора и не треба причати; Није то обична прича која се тек тако може испричати. Реч је о причи која се прича и данас, као и што је реч о бици која траје и данас.

Пакао Кошара јесте био пакао зато што су услови борбе били тешки, као и због чињенице да је на супротној страни била једна светска сила, којој су се прикључили и Албанци зарад својих интереса.

Но, исто тако, познато је да у пакао не одлазе посвећени јунаци и ратници погинули у борби.

О јунацима Кошара не треба причати пуно, али их се треба сећати сваког дана, јер је довољно рећи да у рај стижу само они који носе рај у себи.

Мина Ћурчић, Београд

ДА ЛИ НАТО ДОПРИНОСИ ЕКОНОМСКОМ БЛАГОСТАЊУ ДРЖАВА ЧЛАНИЦА

Flags of the 28 NATO member countries

У недостатку безбедносних аргумената који би Србију определили ка чланству у НАТО-у, све чешће се у академским круговима, на семинарима и едукацијама које финансирају атлантистичке организације спомиње економски аргумент. Основа оваквих тврдњи тиче се наводног економског прогреса које државе бележе након придруживања НАТО-у, у виду повећања страних директних инвестиција (СДИ), привредног раста и осталих основних показатеља економског развоја и општег благостања. Базична претпоставка је да инвеститори и кредитори позитивније перципирају општу безбедност државе и услове пословања у њој, у зависности од тога да ли је она чланица НАТО-а или није. Овакви аргументи служе како би се у стручној и оној мање стручној јавности утемељило мишљење да је једна од основних претпоставки економског развоја Србије уско везана за чланство у НАТО-у. НАТО и двадесет пет година након Хладног рата тражи своју сврху, а они који заговарају интеграцију за то имају и економске аргументе. Да ли су они утемељени?

Економска безбедност се може посматрати као национални интерес или спољнополитички циљ сам по себи, у контексту страних инвестиција,глобалних економских кретања, цена енергената на светском тржишту, али и у контексту безбедносних интеграција. Споразумом дефинисана улога НАТО-а је најпре „да политичким и војним средствима сачува слободу и безбедност чланица.“ Економска димензија је по први пут детаљније дефинисана у Стратешком концепту из 1999. године када је поред одбрамбене димензије Савеза наглашен значај између осталог и економских аспеката. Тиме се подстиче економска сарадња у свим областима, а посебно у областима од непосредног значаја за безбедност и одбрану. Економска сарадња унутар Савеза темељи се на принципу да ће све земље чланице „тежити уклањању сукоба у својим међународним економским политикама и подржавати међусобну економску сарадњу.“ Такође, Стратегија националне безбедности Србије каже да је „безбедност из претежно војне сфере проширена и на друге области, првенствено економску.“

Када су у питању НАТО интеграције, најчешже се посматрају два низа фактора – ефекти на економски аспект система одбране посматране државе и ефекти на њену економију уопште. Тема овог рада су ефекти на економију државе уопште. Основни макроекономски параметри ће бити они које атлантистичка пропаганда најчешће наводи, а то су привредни раст, стране директне инвестиције и услови пословања, док ће ниво анализе бити компаративна анализа неколико држава чланица НАТО-а – Хрватске, Мађарске и Албаније. Ови примери су најкориснији због сличне социјалистичке прошлости и наслеђеним сличностима у погледу структурних проблема са којима се њихове економије суочавају.

Нама географски и економски најближи пример је Хрватска. Сличнија Србији по акутним економским проблемима са којима се суочава него по структури БДП-а, Хрватска је постала пуноправна чланица НАТО-а 2009. године. Хрватска економија од тада бележи суноврат привредне активности, који је посебно изражен кроз два параметра – СДИ мерене уделом у БДП-у и привредним растом мереним процентом БДП-а. Наиме, од учлањења у НАТО 2009. године хрватски БДП пада у несразмерним интервалима и траје све до прошле године, што се може видети на приложеном графикону . Такође, у првој години чланства у НАТО-у стране директне инвестиције у Хрватској бележе драматичан пад. Нешто позитивнији тренд је приказан у наредних неколико година, али се прилив инвестиција никада није вратио ни на половину од онога током 2008. године. Тек у последњих неколико квартала хрватска економија бележи извесне знаке опоравка кроз минималан привредни раст. Међутим, хрватски јавни дуг ће током ове године премашити 90 посто БДП-а , што ову државу лансира на алармантно прво место када су државе бивше Југославије у питању.

edeeeded
Мађарска је постала чланица НАТО-а 1999. године. Њен привредни раст је везан за године након пропасти комунизма, што је карактеристично за сваку посткомунистичку економију. Након турбулентног периода посткомунитичке стабилизације до половине деведесетих, Мађарска остварује стабилан привредни раст који износи солидних 3 до 4 процентна поена годишње . Таква ситуација остаје до преткризних година 2007. и 2008, када се на економију рефлектују унутрашње политичке размирице и смена власти. Мађарски привредни раст се, дакле, није променио уласком у НАТО нити показао било какву врсту зависности од чланства у Савезу, већ је задржао променљиве амплитуде са углавном негативним трендом изазваним лошим управљањем и спољним притисцима.

ff

Албанија је постала чланица НАТО-а 2009. кад и Хрватска. Њену економију карактерише посебно тешко наслеђе у виду некадашњег изолационизма, изузетно неразвијене привреде, као и политичке кризе и нестабилности током деведесетих година. Албанска економија је попут осталих слабо развијених држава комунистичког блока бележила импресивне стопе привредног раста, да би након учлањења у нато 2009. године њен раст БДП-а доживео суноврат и готово се преполовио. 2010. године албанска економија бележи благи опоравак, да би наредних година уследио константан пад до нивоа који је тек нешто виши од за опоравак недовољних 1 посто БДП-а. Стране директне инвестиције су у истом периоду такође драматично пале, док је удео индустријске производње у БДП-у преполовљен у односу на комунистички период, а сада варира у распону око 15 посто БДП-а .

ddd
Поред макроекономских параметара, важни су и фактори који се тичу услова пословања у некој држави. Када се има у виду Doing Business листа која мери критеријуме важне за инвестирање попут започињања бизниса, могућностима кредитирања, могућностима прекограничног трговања, порезима и другим релеватнним мерилима , ситуација такође не иде у прилог заговорницима интеграције у НАТО. О томе довољно говори податак да 11 од првих 20 земаља на свету по овом критеријуму нису чланице НАТО-а . Када је у питању регион Европе и централне Азије у коме се ми налазимо, резултат је још неповољнији – 14 од 20 првих на листи нису чланице НАТО-а. Међутим, када се има у виду негативан економски параметар као што је јавни дуг, међу првих 30 на листи чак 15 су чланице НАТО-а. По приливу страних инвестиција у првих 30 на свету 18 нису чланице НАТО-а .

Развијене економије уђу у фазу када немају импресивне номиналне стопе привредног раста, док оне у развоју бележе високе стопе привредног раста уколико њихове владе воде квалитетну економску политику. Србија је у време највећег захлађења односа са Западом због питања Косова и Метохије имала привредни раст изнад данас незамисливих 5 процената , док је тренутно de facto у предворју НАТО-а, потписница випе споразума са овим Савезом, и од стране САД и ЕУ перципирана као безбедна дестинација, са привредним растом који је тек нешто изнад нуле и једном од најмањих просечних нето зарада у Европи.

Економски прогрес по било ком од понуђених најважнијих критеријума којима се мери економска развијеност, дакле, не зависи од учлањења у неку безбедносну организацију попут НАТО-а, већ од низа економских параметара – фискалне и развојне политике владе, глобалних економских трендова, цена енергената, цикличних економских периода иманентних капиталистичким привредама, конкретних проблема везаних за сваку појединачну економију итд. Не постоји никаква поуздана нити доказана корелација између економског развоја и чланства у било којој међународној безбедносној организацији, па самим тим ни у НАТО-у. Чак и уколико би се такве варијабле у потпуности одстраниле из посматраног модела, на основу приложених података је јасно да само чланство у НАТО-у ни на који начин не утиче на економију државе чланице, већ само служи као слабашан аргумент НАТО лобиста у недостатку других.

Библиографија:

1. Приручник за НАТО, Форум за безбедност и демократију, Београд 2009.
2. Стратегија националне безбедности Србије, 2009.
3. http://www.ceicdata.com
4. http://www.cia.gov
5. http://www.data.worldbank.org
6. http://www.doingbusiness.org
7. http://www.economywatch.com
8. http://www.nato.int
9. http://www.stats.oecd.org
10. http://www.theglobaleconomy.com
11. http://www.tradingeconomics.com

Текст приредио Иван Ристић, Мастер политичкх наука

INTERVJU: BILJANA JANIĆIJEVIĆ – STUDENT ZA ISTINU

33

Ovo je prvi u seriji naših intervjua sa ljudima koji su nam pomogli i koji nam još uvek pomažu da radimo, da se borimo i da od sebe učinimo onoliko koliko možemo da pomognemo našem narodu ma gde god bio, a prvenstveno na Kosovu i Metohiji. Kratki intervjui i priče ljudi koji su se odlučili da nam se priključe prikazaće i šire nego do sad sve ono čemu težimo. Jedna od takvih koleginica koje su odlučile da nam pomognu je i naša draga Biljana Janićijević koja je za vreme kampanje #NoKosovoUNESCO radila sa nama u kancelariji, čak i pored svog posla, te obaveza na fakultetu. Bilja je i dalje sa nama i ovo je način da joj se zahvalimo što je tu i što pomaže kad god je u prilici.

Draga Biljana reci nam kako si došla na tu ideju da se angažuješ u studentskim i omladinskim kampanjama putem naše grupe „Studenti za istinu“?

Prvo želim da Vam se zahvalim na svemu što radite, a posebno na pozivu za ovaj intervju. Ovakve stvari su retka prilika da i mi „mali ljudi“ kažemo ponešto i da neko to pročita, iako ne u svim onim velikim medijima. Što se tiče mog angažmana, moram da kažem da u odnosu na svoje rano detinjstvo koje sam provela na Kosovu i Metohiji, kao i u odnosu na sve nedaće i poteškoće koje je sa sobom doneo život ovde, osećam tu moralnu potrebu da budem jedan od aktivista ovakvih inicijativa, kao što to radi vaša i sada već i moja grupa „Studenti za istinu“. Videla sam neke mlade ljude koji se bore i koji nešto iskreno i istinski pokušavaju, a koji iako i nemaju puno, od sebe daju mnogo. To je bio moj motiv i odlučila sam da pomognem.

Reci nam kakva su tvoja iskustva i utisci tokom aktivnog učešća u kampanji #NoKosovoUNESCO?

Moram priznati da sam u početku bila jako skeptična uopšte prema pokušaju da se nešto postigne vezano za tu priču oko UNESKO, jer Srbi na Kosovu i Metohiji nisu navikli na diplomatske pobede i nama koji tu živimo bilo je jako teško verovati da se nešto može postići, vladalo je malo interesovanje i letargija za sve to što se dešavalo. Međutim, kako je vreme odmicalo moja vera u uspeh zajedno sa ostalim kolegama je bila sve veća. Na kraju ostvaren je sjajan rezultat, srpske svetinje i kulturno nasleđe na Kosmetu je sačuvano. Moje kolege i ja smo učinili koliko smo najviše od sebe mogli, odvojili smo neko vreme koje nismo proveli u kafani već u kampanji i bili smo na pobedničkoj strani od samog početka. Smatram da samo ovako ujedinjeni možemo postići ovakve rezultate, te se nadam da će se i svakoj narednoj akciji priključiti veći broj studenata.

Koja je Vaša uloga i aktivnosti za koje ste vi zaduženi?

Moja uloga i osnovna aktivnost u toku kampanje bila je vezana za Tviter i materijale koje smo tamo distribuisali. Pored ovoga najviše sam se bavila sakupljanjem potrebnih podataka i kontakata kako bi naše fotografije i materijale video što veći broj ljudi.

Nedavno je televizija VICE objavila kratki film o Kosovskoj Mitrovici kao podeljenom gradu. Kako komentarišete taj film i koja su tvoja iskustva pošto živiš u enklavi?

Mislim da je kroz ovaj film poslata jedna nerealna slika o životu ljudi kako u severnom, tako i južnom delu Kosovske Mitrovice. Pored toga naša kancelarija i ekipa je predstavljena kao „ljuta hakerska grupa“, a zapravo je reč o običnoj grupi samoorganizovnaih studenata koja se na svaki dostupan način moderne tehnologije i kreativnih ideja potrudila da skrene pažnju javosti i sačuva svoje kulturno nasleđe. Prilog je snimljen pre par meseci i nije sasvim slučajno emitovan na dan godišnjice Martovskog pogroma. VICE TV nije ni prvi, a ni poslednji koji će na ovakav način prenosti ono što oni smatraju za pravu „istinu“. Na nama je da se borimo, dokazujemo i radimo dalje, jer jedino tako može da se čuje i naš glas.

12 godina je prošlo od Martovskog pogroma, a Srbi na Kosovu i Metohiji su i dalje u nekom tihom Pogromu. Šta vi kao mlada osoba smatrate da bi bilo najbolje rešenje kako bi Srbi opstali i ostali na Kosmetu?

Da, tačno je da i dalje traje Pogrom, samo je upitno koliko je tih, mada složila bih se ako mislite na srpsku javnost i medije. Kao jedna mlada osoba koja je morala napustiti svoju rodnu kuću od koje danas nije ostao ni temelj u Štimlju, kao osoba koja studira, a uporedo i radi, jer tako moram, mogu samo da kažem da je životni vek zapravo jedna velika borba, a za Srbe na Kosovu i Metohiji život je velika borba svaki dan, a vekovi su neizvesni. Ono što je neophodno za opstanak Srba na Kosmetu jeste poštovanje ljudskih prava i prava na svojinu, čije totalno odsustvo pokazuju skorašnji događaji u srpskim enklavama. Za nas bi najbolje bi bilo kada bi mi kao narod bili složni i kada bi se mogla postići sloga i sabornost po bitnim pitanjima, što danas nije slučaj i mnogo smo daleko. Sloga je naše najveće oružje i nadam se da neće vekovi proći dok to shvatimo, jer u tom slučaju Srba na Kosmetu više neće biti. Ovde je potreban jedan iskren pristup sa iskrenim namerama da se narod i svetinje sačuvaju, da se napravi plan i strategija za budućnost naroda koji je ovde ostao i da se konačno sazna koji je to srpski pravac.

Koja je Vaša poruka mladim ljudima sa Kosova i Metohije, kao i vašim kolegama studentima širom Srbije i Republike Srpske?

Danas mnogi onako kroz priču kažu mladima da idu u inostrantsvo i da će tamo da im bude bolje. Sa druge strane mladi ljudi koji imaju priliku idu bez da ikog pitaju, odlaze jer vide šta se ovde dešava i kako je teško dobiti posao, pokrenuti biznis i uopšte opstati. Ja neću da kažem ni da idu, niti da ostaju, a nemam ni pravo. No ipak ono što sigurno verujem jeste da i oni koji odu, kao i oni koji ostanu imaju isti problem, a to je da zaboravljamo jedni na druge. Sve to se opet negde nadovezuje na deo mog prethodnog odgovora, pa ko je razumio, shvatiće…

ПРОГЛЕДАЈТЕ ОКОВИДИ

Кажу да оно што није записано као да се није ни догодило. Не знам Господе, да ли ћу за живота описати све неописане страхоте свога народа, а непријатељи не сједе скрштених руку па тако неуморно насрћу и на ово мало што је преостало од српског идентитета. Један такав насртај памтим из дјечачких дана. Одвећ мали нисам разумио коме и зашто наједном смета крст у Приштини, откад војска брани манастире, те како то преко ноћи мост на Ибру постаде караула?

Али оно најболније што ме веже за тај дан јесу сузне очи моје мајке и само двије ријечи које је успјела превалити преко усана : „Памти сине“. У те двије ријечи стало је 16 убијених, 4000 протјераних, 28 спаљених богомоља, преко 900 угашених вјековних огњишта и на десетине оскрнављених гробаља. Мислили су да ће уништавајући материјално и тјерањем живог, једном за свагда окончати Косовску битку која са повременим затишјима траје шест вијекова. Заборавише Арнаути да сваки Србин поред имена и презимена има и средње име. Оно је свима исто само га сви не носе са истим поносом. шта више неки би дали све да га уопште немају, јер како они кажу :“ Оно је камен у ципели у данашње вријеме“.

А то име је Косово, „жила куцавица српског народа“ како рече митрополит Амфилохије. Од Косова је све почело за Србе и ако је потребно на Косову це се све за овај народ и завршити. Мартовски погром остаће у историји упамћен као „сљепило“ оковидих светских моћника који су остали и слијепи и нијеми на патње невиних. Од тог 17. марта минула је деценија, а Мартовски погром се непрекидно наставља кроз сваки мјесец све организованије. „Ћераћемо се још“ рече Матија Бећковић, а те ријечи непрекидно изговара и сав српски живаљ на Косову и Метохији, а ја те Господе свемогући молим да им даш снаге да изнесу на плећима свој крст који си им подарио.

Синиша Симикић, Угљевик, Република Српска

СЕЋАЊЕ НА ПОГРОМ И МОЈЕ СТАРО ГРАЦКО

Живећи на Косову и Метохији у то време је било јако тешко, те 2004. године је остао мали број Срба. Конкретно у мом селу Старо Грацко тада је живело 90 % српског становништва, али је било изоловано од свих других наших места. Старо Грацко је једно мало село са неких 300 становника, познато по свирепом убиству 14 жетелаца на њиви док су жњели жито, као и по томе што је било окружено са албанским насељима.

Сваки наш излазак из села је представљао велику опасност, али смо морали да живимо, морали смо у продавнице ван села иако су се често дешавали инциденти. Једог дана девојка из мог села кренула је увече са пријатељем за Грачаницу, негде између мог села и Липљана нашли су их мртве, ауто је био изрешетан мецима. Након овог догађаја и нових жртви које су убили албански терористи, сви смо остали неми и изгубљени. После свега што се дешавало и што смо ореживљавали у Старом Грацком, сећам се да је мој отац управо након тога схватио да доле више нема живота и да сутра у тим колима може бити и неко од нас. Одлучио је да оде у Београд и да покуша тамо прво, сам а онда ако успије да повуче и нас. У Београд је стигао почетком марта 2004. године и успио је брзо наћи посао. План је био да изнајми и стан, те да се врати по неке ствари у село, а у том и ми да заврсимо разред и кренемо заједно пут Београда. Тачно 15.3.2004. он је стигао на Косово и метохију по неке папире и сећам се да сам био јако срећан што се селимо, јер смо тада као деца били много уплашени и све је био неизвесно. Често је било и мрачно што је доприносило том дечијем страху, јер су биле велике рестрикције струје (пет сати нема, један има).

У нашем ишчекивању одласка за Београд дошао је и 17.3.2004. Време тога дана је било заиста прелепо, играо сам се са другарима, јер навикнути на „рат“ и страх нисмо ни марили пуно за сва остала десавања, а као деци шта нам и преостаје. Нисмо ни слутили шта ће почети да се дешава пар сати касније, а десило се то да су Албанци искористили повод и утапање дечака, како би оптужили Србе да су их свирепо убили иако данас толико година после сви знамо да то није била истина. Управо та лаж, на свеукупну напету ситуацију је била повод, за масовно окупљање Албанаца и протеривање Срба са својих вековних огњишта. Мајка ме је брзо покупила са улице, јер су на само пар километара од нас почели да врше терор над српским становништвом. Небо које је до само пре сат времена било ведро, сада је било црвено, тамно и пуно дима, а то је био дим српских кућа и цркава које су гореле широм Космета. Чули смо и детонације бомби на само 3-4 километра од нашег села, које је баш пре тога напустио и тај фамозни КФОР који је требао да нас штити. Били смо препуштени на милост и немилост албанских терориста.

Мушкарци из села су брзо откопавали оружје које су морали да сакрију због истоог тог КФОР – а којег сада није било да нас брани. Како се ближила ноћ, некако су се поставиле страже по селу. Ноћ је пала, али ова је била најтамнија за мене, иако се напољу све јасно могло видети као да је дан. Било је толико пламена свуда око нас, бомбе су се и даље чуле, било је заиста страшно! Та ноћ никад није била дужа, гледали смо ТВ и слушали како само на пар километара од мог села има српских жртава, како је запаљен велики бој кућа и верских објеката, а ми смо само чекали да крену и на наше село. Наша позивија је била тешка, јер нисмо могли да побегнемо до других села због таквог положаја и изолације. Морали смо да се боримо како знамо. Сећам се да је отац на спрату са још пар људи чувао стражу, пошто је нас неколико породица било у једној кући. Преко радио мотороле је неко јавио како 5000 разјарених Албанаца креће на нас, на моје Старо Грацко. Крв се следила у мени и мислио сам како нам се ближи крај. Детонације су биле све ближе, чули су се пуцњи и постајало је све страшније. Недуго затим, неко је јавио како је село нападнуто са једне стране, али је тамо било наше страже и тај напад је одбијен.

Негде око 3 после поноћи стигла су 4 камиона КФОРА, који су нам понудили да нас одвезу у прво српско село, али пошто нам није гарантована сигурност ни тамо, као што није било гарантовано ни да нам неће попалити све сто имамо, одлучено је да се село не напушта и да ћемо остати да га бранимо. Док су камиони КФОР-а одлазили, морам призати да сам тада пожелео да одем и да се осећам сигурније.

Јутро је свануло, били смо живи и помислио сам да је то само још један сан који је прошао када је свануло, али ипак није било тако. Напољу је и даље било све исто, време је пролазило али ништа није наговештавало прекид тог терора – КФОР-а није било нигде, само по неки ауто који прође као да извиђа шта ће следеће да се деси па да могу да запишу у своје бесмислене извештаје. Пала је још једна ноћ, 18.3 и даље је све било исто, мислио сам да неће стати док нас све не побију или протерају и били смо спремни на то. Опет смо се скупили у једну кућу и чекали. Минуте су трајале као вечност, а јутро никако да сване. У том ишчекивању јутра зачули смо пуцње који су били јако близу, знали смо да почиње напад на наше село. Рафали су пљуштали на све стране, чуле су се бомбе, јављали су да је све ближе. У једном тренутку мајка је легла преко мене и брата да нас заштити својим телом и то је био најгори осећај у мом животу. Преко радио станице су јавили да је кућа мог тече изрешетана, као и још пар кућа на крају села. Нисмо знали како су они и то је у свима нама будило огроман страх. Рафали су се и даље чули на све стране и било је језиво близу. У зраку се осетио мирис пламена и видели смо како су гореле напуштене српске куће на улазу у село. После неког времена добили смо информацију да нема повређених и да је напад одбијен, а недуго затим појавио се и једно возило КФОР-а који је отишао до течине куће и пребацио тетку и брата у центар села, док је теча остао да брани кућу. Није хтео да оде, јер је на питање војницима КФОР-а да ли ће му гарантовати за кућу, добио одговор да су они електричари који су дошли овде да зараде новац и неће ризиковати свој живот.

Како је свањивало јутро и ситуација је почела полако да се смирује. Пуцњи су коначно утихнули… Ја сам гледао мајку како смирује млађег брата који је уместо свећица и жеља за рођендан, добио детонације и жеље да преживи. Био је то његов рођендан.

Андрија Ковачевић