Category Archives: Писмо

СРЕБРЕНИЦА – СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Преносимо писмо једног суграђанина који је због безбедносних разлога тражио да му сачувамо идентитет, а писмо ћемо објавити у целости, јер је у потпуности аргументовано писаним и материјалним доказима који до сад нису јавно објављени.

Данас је свима који живе на овим просторима тежак дан. Некима јер испраћају у Поточарима своје нестале па идентификоване ближе и даљње чланове породице, комшије, припаднике свог народа или вере, некима јер осећају да њихове најближе, комшије, припаднике свог народа или вере нико у БиХ, региону или шире, не жели да прихвати као жртве, да ода поштовање и потребни пијетет и тако покаже поштовање и припадницима народа из којег долазе ове жртве. Сложићемо се да је свака жртва увек жртва и да као народ Растка Немањића и Николе Тесле, немамо проблем да искажемо поштовање свакој жртви.

Међутим, са друге стране, имамо обавезу, цивилизацијску и патриотску да укажемо на све злоупотребе било чијег страдања па тако и припадника 28. дивизије муслиманских снага Армије БиХ, који су оставивши своје родитеље, жене и децу Војсци Републике Српске, те одлучили да са својим активним и резервним саставом крену у војну акцију пробоја из окружења у Сребреници.

У својој изјави органима војне безбедности 2. Корпуса муслиманске војске након овог пробоја, Смајић Мирзет, припадник 282. бригаде 28. Дивизије буквално говори:

„Дана 10.07.1995. године на наредбу војних и цивилних власти у Сребреници, војни обвезници и остало војно способно становништво се окупило на мјесту зв. Буљим, те је донесена одлука да се покушамо пробити…“

Ово је само једна од стотина изјава преживелих припадника 28. дивизије које су давали својим органима безбедности, где сведоче да су по команди сви они као војни обвезници били обавезни да се окупе у Шушњару (Буљим) и крену формацијски у пробој из окружења. Ко су били најмлађи војни обвезници говори између осталих и овај документ:

Из сведочења у предмету генерал Ратко Младић, и докумената који су тада предочени, видљиво је да је 4-5 хиљада припадника 28. дивизије погинуло током пробоја, како у борбама са ВРС тако и у међусобним борбама.

Из ових сведочења јасно је да су тела погинулих муслиманских војника купљена и сахрањивана по многим гробницама, и да су након ексхумација сахрањени у Поточаре поред заробљених и накнадно стрељаних припадника 28. дивизије. Међу оним војницима који су погинули током пробоја и сахрањени у Поточарима, постоји и одређен број оних који су 92. и 93. године извршили стравичне злочине над Србима у Подрињу или учествовали у њима. Они данас леже у Поточарима и многи политички и дипломатски представици из региона и света им се клањају и полажу венце. Они су данас добили статус жртава „геноцида“ са једне стране, а са друге шехидски нишан да су погинули на алаховом путу, тј. као исламски борци.

Док ће данас дипломате из света да полажу венце у таквим Поточарима и прекорно осуђују зле Србе за геноцид, дотле ће бивши припадници 28. дивизије и њихови сљедбеници стићи у исте Поточаре линијом куда се изводио пробој из окружења, данас познат као „Марш мира“, носећи своје ратне заставе и походећи своје изгинуле ратне другове који су сахрањени на војничком гробљу 28. дивизије, Поточарима. Да, тамо је сахрањено на хиљаде војника ове дивизије који су погинули у борбама у пробоју. Да, тамо је сахрањен уз све почасти и венце разних председника и амбасадора велики број муслиманских војника који су извршили или учествовали у стравичним покољима Срба у Подрињу од 92-95. године.

Данас ће у Поточарима уз сав пијетет као жртва геноцида са списка бити сахрањен и Јусић (Осман) Бајро (1972.), припадник 280. ИБЛБР, погинуо у борбама током пробоја испод Каменице братуначке где је и асаниран са површине крајем новембра 1997. године. Такође и Малагић (Рамо) Шабан (1956.), припадник 28. СББ „Сребреница“, један од многих који су погинули у борбама у пробоју око Каменице братуначке. Он је такође асаниран са површине у априлу 2008. године. Габељић (Ћамил) Џемаил (1972.), припадник диверзантско-извиђачког вода 281. ИБЛБР, погинуо у борбама у пробоју приликом покушаја преласка пута Коњевић Поље – Нова Касаба,  асаниран са површине у месту Свилиле код Коњевић Поља. Могли би овако још набрајати који ће припадници осталих и већ поменутих бригада који су погинули у борбама у пробоју бити сахрањени али биће за то прилике.

Након неколико горе наведених чињеница, а постоји их више него много и довољно, јасно нам је о чему се ради. Поред једног броја лица које је као ратне војне заробљенике у име Срба неко стрељао и развозио около и мешао са онима који су погинули у борбама у пробоју, а који су сахрањену у Поточарима, постоји велики број војника те муслиманске 28. дивизије који су погинули у борбама, а који су сахрањени и данас се сахрањују у Поточарима као њиховом војничком гробљу.

Да не би било дилема, многи од оних који ће данас тамо званично полагати венце, знају доста од овде наведеног. Али, у питању су политичке агенде њихових земаља. Стога, нама остаје да чинимо све што је у нашој моћи да као народ памтимо своје мученике и хероје Отаџбинског рата те истрајавамо у борби за истину уз поштовање свачије истинске жртве.

П.С

Advertisements

Επιστολή Σέρβων φοιτητών προς τον Πατριάρχη

Studenti za IstinuΠαναγιότατε,
Κατ’ αρχάς Σας ευχόμαστε υγείαν, δύναμιν και μακροημέρευσιν για την περάτωση, συν Θεώ, του Θεόπνευστου έργου Σας.
Είμαστε εκπρόσωποι των νεαρών Σέρβων σπουδαστών και απευθυνόμαστε στην Παναγιότητα Σας με την ελπίδα πως, έχοντας αποδείξει στο παρελθόν την αγάπη και συμπαράσταση Σας στον αδελφό Σερβικό λαό, θα μεσολαβήσετε για την σωτηρία Ορθόδοξων ναών της Σερβίας, οι οποίοι απειλούνται με καταστροφή λόγω εγκατάλειψης. Λόγω της αδιαφορίας της κυβέρνησης μας δεν έχουμε παρά να απευθυνθούμε στην Παναγιότητα Σας, ως ποίμνιον προς τον ποιμένα αυτού, υπενθυμίζοντας Σας και την ρήση του αειμνήστου συγγραφέως και ορθοδόξου χριστανού Ντοστογέφσκι, ο οποίος έγραψε πως „είμαστε υπεύθυνοι για αλλήλους“ και ελπίζουμε ότι θα πράξετε προς αρωγή μας παν ότι κρίνητε ως αναγκαίον.
Στην περιφέρεια της πόλεως του Βάλιεβο (Valjevo), περίπου 100 χλμ. από την πόλη του Βελιγραδίου, της πρωτεύουσας της Σερβίας, υπάρχει ένα παλαιότατο μοναστήρι, ανεγερθέν τον 15ο αιώνα, το οποίον είναι αφιερωμένο στον Αρχάγγελο Μιχαήλ και αποτελεί αρχικτεκτονική και πνευματική κληρονομιά της πρώτης δυναστείας βασιλέων της Σερβίας, της δυναστείας των Νεμάνια (Nemanjići). Η άνω μονή είναι ευρύτερα γνωστή ως Μονή Γκρατσάνιτσα του Βάλιεβο (Valjevska Gračanica).
Η θεμελίωση αυτού του μοναδικής αξίας και αγιότητας μνημείου ανάγεται στον 1ο μ.Χ. αιώνα, ενώ στον πραύλιο χώρο της μονής υπάρχει κοιμητήριο με τους τάφους των 400 περίπου μοναχών που μαρτύρησαν από τους Τούρκους κατακτητές τον 15ο αιώνα. Τα άνω γεγονότα καθιστούν την μονή ένα σημαντικό μνημείο της πολιτιστικής και θρησκευτικής κληρονομιάς όχι μόνον της Σερβίας αλλά, πιστεύουμε, και ολόκληρης της Ορθοδοξίας, καθώς και μνημείο της παγκόσμιας πολιτιστικής κληρονομιάς.
Σήμερα η Μονή απειλείται άμεσα με ολοκληρωτική κατάρρευση λόγω κατασκευής και λειτουργίας πλησίον της του φράγματος “Stubovi-Rovni”, με σκοπό την παροχής ενέργεια για λειτουργία υδροηλεκτρικού εργοστασίου. Η κατασκευή του άνω φράγματος ξεκίνησε το 1987, με αρχικό σκοπό την τουριστική ανάπτυξη της περιοχής αλλά από το 1992 η λειτουργία του επαναπροσδιορίστηκε αποκλειστικώς στην παροχή πόσιμου ύδατος στις γύρω περιοχές, ως και στην υδροδότηση του υδροηλεκτρικού εργοστασίου παροχής ηλεκτρικής ενέργειας στο Ομπρένοβατς (Obrenovac).
Στο μεταξύ όμως και ήδη σήμερα, το πρόβλημα υδροδότησης της περιοχής έχει επιλυθεί με άλλους τρόπους, με συνέπεια η λειτουργία του άνω φράγματος να μην εξυπηρετεί σήμερα κανέναν πρακτικό σκοπό. Αντιθέτως μάλιστα, πρόσφατες υδρολογικές αναλύσεις απέδειξαν ότι το νερό του φράγματος είναι πολύ πιθανό ότι θα μολυνθεί στο άμεσο μέλλον λόγω προσμείξεων μεταλλευμάτων αντιμονίου και αρσενικού από όμορο ορυχείο, με συνέπεια να καταστεί ακατάλληλο έως επικίνδυνο για οιαδήποτε χρήση. Οι αυτές επικίνδυνες για την δημόσια υγεία προσμείξεις μεταλλευμάτων πιθανολογείται ότι θα μολύνουν άμεσα και υψηλής ποιότητας υπόγειους υδροφόρους ορίζοντες, καθώς και το σύνολο των φυσικών πηγών και υδάτινων πόρων της περιοχής του Βάλιεβο (Valjevo).
Παράλληλα δεν έχουν λάβει χώρα στην ευρύτερη περιοχή αξιόπιστες σεισμολογικές αναλύσεις, καθώς αυτές που διεξήχθησαν δεν πληρούν τα απαραίτητα επιστημονικά κριτήρια, παρά το γεγονός ότι σεισμική ασφάλεια μιας περιοχής είναι μια από τις βασικότερες προϋποθέσεις για την κατασκευή φραγμάτων. Ένας σχετικά ισχυρός σεισμός (ή μια στρατιωτική επίθεση) μπορεί να έχει ως αποτέλεσμα την καταστροφή του φράγματος, με δραματικές συνέπειες για την πόλη του Βάλιεβο, η οποία απέχει μόλις 10 χιλιόμετρα, δεδομένου μάλιστα ότι αυτή βρίσκεται στην κατωφέρεια του φράγματος, στο χαμηλότερο σημείο υδάτινης προστασίας, σε υψόμετρο μόλις 180 μέτρων.
Τον Σεπτέμβριο του 2015 η αστυνομία, ενεργώντας υπό την ανοχή και ίσως κατ’ εντολή των τοπικών αρχών, αποξήλωσε το καμπαναριό της Μονής, βεβήλωσε μικρό ιερό που βρίσκεται πλησίον της μονής και απομάκρυνε τους ευσεβείς προσκυνητές, με σκοπό την απρόσκοπτη λειτουργία του φράγματος “Stubo-Rovni”. Λόγω της εγκατάλειψης και αδιαφορίας των τοπικών αρχών και συνεπεία ισχυρών προσφάτων βροχοπτώσεων στην περιοχή, ήδη σήμερα το νερό έχει κατακλύσει τον προαύλιο χώρο της Μονής και απειλεί να εισχωρήσει άμεσα στο εσωτερικό της, κατακλύζοντας την ολόκληρη. Το γεγονός αυτό, λίαν πιθανό λόγω των πλημμυρών που έλαβαν χώρα προσφάτως στην περιοχή αλλά και των συνεχιζόμενων βροχοπτώσεων, θα έχει ως συνέπεια την καταστροφή ενός σημαντικού μνημείου της Σερβικής πολιτιστικής παράδοσης αλλά και ενός μνημείου απάσης της Ορθοδόξου εν Χριστώ εκκλησιαστικής παράδοσης ενώ παράλληλα θα καταφέρει ένα ισχυρότατο πλήγμα στην ορθόδοξη παράδοση της περιοχής.
Η Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία έχει προβεί σε κάθε πρόσφορη νόμιμη ενέργεια για την αποτροπή της καταστροφής της Μονής και συνεχίζει να αγωνίζεται προς κάθε κατεύθυνση. Οι αρμόδιες όμως τοπικές αρχές αρνούνται κάθε συζήτηση, παρά το γεγονός ότι η λειτουργία του εργοστασίου δεν εξυπηρετεί κανέναν πρακτικό σκοπό και παρά την ανυπολόγιστη θρησκευτική και πολιτιστική αξία της Μονής, καταχρώμενες την εξουσία τους και αγκυλωμένες σε πρότυπα διοίκησης και λειτουργίας της άθεης Κομμουνιστικής Περιόδου, όπου η Εκκλησία τελούσε υπό διωγμόν.
Μην έχοντας άλλη ελπίδα και δυνατότητα αντιμετώπισης της κατάστασης εξ ιδίων, προσβλέπουμε και απεθυνόμαστε σε Εσάς, Παναγιότατε, όπως και στους λοιπούς ορθοδόξους αδελφούς μας, για να συνδράμετε, εν τη σοφία Υμών και κατά την δύναμιν Σας, τον δυστυχή αδελφό Σερβικό Ορθόδοξο Λαό και σε αυτήν την δοκιμασία του!
Ο Μακαριώτατος Μητροπολίτης Nikolaj Velimirovićsays είχε πει πως „Αν μια οικία πιάσει φωτιά και οι φλόγες την κατακαίνε, δεν σβήνεις την φωτιά από έξω αλλά πολεμώντας την εκ των έσω“.
Για εμάς τους νέους ανθρώπους στη Σερβία, η Ορθοδοξία και η εξ αυτής θρησκευτική μας παράδοση καθορίζει την εθνική μας ταυτότητα. Και εάν χάσουμε την θρησκευτική μας ταυτότητα, τότε χάνουμε και την εθνική μας ταυτότητα και μαζί με αυτήν, το μέλλον μας!
Σε αυτήν την κρίσιμη για εμάς συγκυρία, σε μια εποχή που η Ορθοδοξία αλλά και η Χριστιανική Πίστη βάλλεται εκ νέου σε όλη την Ευρώπη αλλά και παγκοσμίως, εμείς θεωρούμε χρέος μας να αγωνιστούμε υπέρ της άνω Μονής τον „καλόν εν Χριστώ αγώνα“. Παρακαλούμε Παναγιότατε όπως μεσολαβήσετε στις Σερβικές Αρχές ώστε να λάβουν μέτρα για την αποφυγή καταστροφής της ιεράς μονής από πλημμύρες και βροχοπτώσεις, ως και από πιθανή διαρροή ή καταστροφή του άνω φράγματος. Παρακαλούμε όπως νουθετήσετε και φωτίσετε αυτούς ώστε να προβούν σε αξιόπιστες επιστημονικά αναλύσεις του υπεδάφους, των υδάτινων πόρων και της σεισμικής δραστηριότητας της περιοχής, ώστε να διαπιστωθεί πέραν πάσης αμφιβολίας η αναγκαιότητα λειτουργίας ή παύσης αυτής αναφορικά με το άνω φράγμα, όπως και να λάβουν κάθε απαραίτητο μέτρο για την προστασία της ιεράς μονής είτε με μείωση του επιπέδου ύδατος στα 333 μέτρα (σήμερα είναι στα 375 μέτρα) είτε ακόμη και με μεταφορά της ιεράς μονής σε νέα, ασφαλή τοποθεσία. Η άνω μεταφορά είναι απολύτως εφικτή και έχει λάβει χώρα σε έτερους ναούς στην Σερβία και στην Ελλάδα.
Ο Κύριος ημών Ιησούς Χριστός είπε „και επί ταύτη τη πέτρα οικοδομήσω μοι την εκκλησίαν, και πύλαι άδου ου κατισχύσουσιν αυτήν“ (Κατά Ματθαίον, 16,18). Η Εκκλησία άντεξε επί δισχίλια έτη διωγμούς, κατατρεγμούς και ατιμώσεις, χωρίς να δυνηθεί κανείς να την καταλύσει. Σήμερα, τη στιγμή που βιβλικές πλημμύρες και ασεβείς γλώσσες απειλούν τη Σερβία και την ορθόδοξη θρησκευτική της παράδοση, όπως εκφράζεται στην απειλή καταστροφής της άνω ιεράς μονής της Valjevska Gračanica, Σας καλούμε γονυπετείς όπως σώσετε όχι μόνον την ιερά μονή αλλά, μαζί με αυτήν, ολόκληρη την θρησκευτική παράδοση της Σερβίας, ως τμήμα της εν Χριστώ Ορθοδόξου Εκκλησίας. Ο Κύριος μεθ΄ υμών.

Οι εν Χριστώ αδελφοί,
Οι Σέρβοι φοιτητές Βελιγραδίου, Μπάνια Λούκα (Banja Luka), Μητρόβιτσας του Κοσόβου (Kosovska Mitrovica), Μπιέλινα (Bijeljina), Νόβι Σαντ (Novi Sad), Ίστοτσνο Σαράγιεβο (Istocno Sarajevo) κ.α.

ПИСМО СТУДЕНАТА ПРАВОСЛАВНИМ ПАТРИЈАРСИМА

Valjevska Gračanica

Ваша Светости,

Ми, млади српски студенти обраћамо Вам се у нади да ћете као осведочени пријатељи нашег народа саслушати наш апел и упознати се са варварским уништавањем средњеовековних православних светиња од стране државе, те у складу са великом мишљу Ф. М. Достојевског да смо сви одговорни једни за друге, учинити што је у вашој моћи.

У непосредној близини града Ваљева који је удаљен 100 километара од главног града Србије Београда, налази се на темељима манастира из 15. века, истог имена као славна косовска задужбина српске краљевске лозе Немањића посвећен светом Архангелу Михаилу – црква познатија као Ваљевска Грачаница. Постоји и народно предање према коме су овај манастир заједно са манастиром Јовањом и Пустињом саградила три старија брата светог Симеона (Стефана) Немање – Страцимир, Тихомир, и Мирослав. Зато се каже да су темељи ове чудотворне светиње из првих векова. У самој порти је сахрањено око 400 монаха мученика побијених од Турака крајем средњег века, што манастир сврстава у културно и верско добро од значаја за светску баштину. Међутим, манастиру прети потоп због изградње хидроакамулационе бране „Стубо-Ровни“.

Брана је почела да се гради 1987. године са туристичком наменом, а потом од 1992. године за потребе акумулације пијаће воде и воде за термоелектрану у Обреновцу. У међувремену, проблем водоснабдевања је решен тако да 2016. године нема потребе за браном, а детаљним анализама научници и хидрогеолози су доказали да је ова брана опасна. Та вода би била загађена рудама арсена и антимона из оближњег рудника, те би загадила висококвалитетне подземне воде и све највеће изворе Ваљева. Такође, сеизмолошке активности тла нису праћене на ваљан начин, иако је то основно правило при изградњи брана. Земљотреси или војна интервенција би могли да сруше брану, што би довело у велику опасност град Ваљево који је удаљен само 10км од бране и налази се на нижој надморској висини (за читавих 180 метара). На тај начин био би потопљен и сам град светих Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића.

У септембру 2015. године, локални полицијски службеници уз одобрење локалне власти града Ваљева срушили су манастирски звоник, оскрнавили цркву и привели верни народ да би брана Стубо-Ровни била пуштена да се пуни водом. Ових дана због надолазећих поплава и киша, вода је дошла на сам праг манастира и ако се овако настави он ће ускоро бити потопљен, а са њим и део православне традиције на том страдалном подручју.

Српска православна црква и верни народ су све учинили да се сачува овај средњовековни манастир, али небригом локалне и републичке власти, у којима и даље има доста кадрова из комунистичко-атеистичке епохе и/или полујавних организација које стоје иза тога, силом државне принуде спровели су овај пројекат који почео да се планира одмах након Другог светског рата.

Зато се обраћамо вама у нади да помогнете братској православној Србији и немоћном српском народу у овом страшном искушењу и страдању! Управо по речима Светог владике Николаја Охридског и Жичког: „Кућа кад гори – гаси се споља, а не изнутра“! Ми као млади људи сматрамо, да ако изгубимо идентитет грађен вековима будућности сигурно немамо!

У овим критичним тренуцима када вода запљускује праг цркве, молитвама Господа Исуса Христа и вашом брзом интервенцијом молимо вас да утичете на власти Републике Србије како би се спасао манастир од потапања и испустила вода из бране. Након овога морале би да се спроведу озбиљне анализе о потреби за браном и начину заштите манастира, било евентаулним спуштањем нивоа воде у брани на 333м (тренутно је 375м) или премештањем манастирске цркве, што је већ неколико пута извођено са другим светињама Српске православне цркве (Пива и Дубочица).

Сам Христос је рекао: „…сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. (Матеј 16,18)“ Сада када су се паклени језици и библијски потоп надвили над Србијом и њеном зеницом ваљевском Грачаницом, позивамо гласом вапијућег за помоћ и спас овог манастира који припада целој православној васељени.

Српски студенти из Београда, Бањалуке, Новог Сада, Косовске Митровице, Бијељине, Источног Сарајева, Крагујевца и др.

*Писмо ће бити преведено на руски, грчки и енглески језик и биће упућено васељенском, руском, јерусалимском и другим православним патријарсима.

 

СРЦУ ДУШУ ИСПОВИЈЕДАМ

Poznati Srbi

Сваки корак ка будућности у доброј је мјери траг прошлости. Прошлост је та која диктира темпо развоја и градње будућем вијеку. Од ње зависи чиме ћемо се поносно представљати другима, у коме ћемо налазити узоре и на чему ће стасавати будућа покољења. Јер, немогуће је шетати Газиместаном а не знати ништа о кнезу Лазару и његовим саборцима, уживати корачајући улицама Андрићграда а не размишљајући о мишљу и дјелу човјека по коме та љепота и носи назив, дивити се Високим Дечанима а не трудећи се осјетити дозу среће и туге које истовремен лебде изнад светог манастира. Среће што упркос бурној историји храм и даље стоји на свом мјесту, а туге јер је изложен свакодневним насртајима од стране оних којима је очито трн у оку.

Плашим се да смо у транзицији, коју свијет још није видио јер она траје више од двије деценије, почели да се одричемо себе самих. Неко нам је рекао да ћирилица више није валидно писмо и да са ћирилицом не можемо проширити видике. Заједно са њом под вео заборава гурају нам и основно начело српског језика : “ Пиши као што говориш, читај како је написано.“ У том модерном свијету ком тако жустро грабимо своје мјесто нису нашле ни гусле, а одричући се гусала одричемо се Филипа Вишњића, и не само њега већ и боја на Мишару, Чокешини, Лозници и многих других јуначких подвига које је овај инструмент овјековјечио. Да будем искрен мислио сам да је то за Србе понајмање инструмент, а више неки синоним за слогу, снагу и заједништво, али очигледно сам био у заблуди и занесен својим младалачким мислима. Свјетском политичком крему напрасно је засметала и најмудрија српска глава, па тако владику Петра Петровића Његоша и његов Горски вијенац потискују с образложењем да је непотребан у изградњи мултикултурализма. Српски идентитет никад аније био нападанији него у, како су га неки прокламовали, вијеку мира, толеранције и међуетничког уважавања. Пријете нам како ћемо тек да осјетимо снагу новог свјетског поретка, уколико се не будемо придржавали одређених правила. Да ли смо на то свјесно насјели, зарад градње тобоже „сигурније и економски просперитетније“ будућности, што ни у ком случају нисмо смјели. Ако се вратимо мало уназад, прелистамо уџбенике историје, прочитамо дјела Црњанског, Ћосића, Дучића, Андрића, Селимовића и многих других схватићемо да је овај народ жртвовао све за слободу, а њу ни за шта. Могао је покидати букагије петовијековног отоманског ропства, прећи Албанију босоног, преживјети геноцид у Јасеновцу, послије кога се у многим мјестима пуних 18 година чекало на испраћај регрута у војску и све то ради те толико скупе слободарске мисли. Зар ћемо све то погазити и због пар, надасве спасоносних кредита окренути леђа прошлости? Кад смо толико постали алави за новцем да ли ћемо пристати на све сем да сузимо џеп. Коме смо то дозволили да нам одузима сјећање уз обећање да ћемо кроз пар година јести златним кашикама, ако се не будемо ничега сјећали. И, како то наједном сви имају своја права сем Срба, и једино се Србима редовно шаљу депеше шта треба, а шта не треба да раде.

Не одупремо ли се томе на вријеме и не узмемо ли будућност у своје руке остаћемо вјечно закуцани на зид срама код потомства. Академик Матија Бећковић је једном приликом рекао :“ Гледају нас сви векови“ А како ћемо ми изаћи пред вијекове до нас је самих. Гледајмо да то буде уздигнута чела.

Аутор: СИНИША СИМИКИЋ

PRISON SENTENCE AS A REWARD FOR HIS LOVE TOWARDS THE HOMELAND

Ljuboten Šar Planina.

He came back to fulfill his childhood dream. Intent to spend the final years of his life with beautiful view upon mountain of Šar, he built a small hotel in his hometown and named it after his wife. It was a rare, almost idyllically story of Svetoslav Stojković from village Donja Bitinja near Štrpce, Kosovo and Metohija. Not long after, everything went wrong. His illusions and life crumbled before his eyes together with material goods earned in Switzerland and faith that honest people could change something.

The last news he received several weeks ago stated: High court of self – proclaimed Kosovo had decided to sentence him on ninety days in jail! Event that caused this punishment happened during 1943. when mister Stojković was nothing more than a baby half year old. Bulgarian occupational authorities, in the vicinity of village Donja Bitinja, shot and killed Albanian tobacco smuggler Aslan Ndrecaj from village Mačetovo situated on the other side of the mountain, in the municipality Suva Reka.

Fearing the Bulgarian fascists and their repression, the corpse was left untouched in the village until it started to decompose on the street. Afterwards, villagers buried the remains in the meadow adjacent to the local river. Time passed and the war ended. As no one was interested in it, the grave soon became overgrown and hard to identify. Devastating flood struck the area in 1979. taking with it large piece of soil, houses and, given the circumstances, probably the grave of the killed smuggler as well.

Owner of this land parcel, Milija Ivanović, could not locate the burial site or be completely sure on whose land was the late smuggler actually buried. The same could be said for Albanians from this ethnically mixed village. Decades later, Ivanović decided to sell a charming piece of his land, near the river, to a Serb Svetislav Stojković from Switzerland in 2011. Given that he acquired his wealth in an orderly state and system, Stojković strictly respected all local procedures, had all the permits and resolved large paper work and administration demands to the smallest detail.
His little hotel he would name in honor of his wife Martina. Execution of the construction itself, he entrusted to the local Albanian construction contractor, Garip Tahiri. As Tahiri failed to satisfy technical conditions, architect in charge suggested to Stojković to find someone else. Another Albanian firm was brought in and finished the job. Everything seemed to be in order until Stojković family received anonymous phone call from Kosovo with implicit threats regarding their hotel building.

Unknown caller threatened to destroy the building in Donja Bitinja with dynamite for it was allegedly located on the burial site of his grandfather. The call was on the same day reported to the Serbian Kosovo police. It was the first time family Stojković ever heard there could be an unmarked grave on their estate. Interestingly enough, amnogst those threatening and testyfing, the first construction contractor, Garip Tahiri, could be found. Police takes no action while prosecution office from Kosovo initiates criminale charges against Svetoslav Stojković for „damaging graves and remains“. To counter the charge, Svetoslav submits legal paperwork and documents issued by the same authorities.
Municipial court from Uroševac, i.e. branch from Štrpce, condemns Stojković on ninety days in prison. Core of the verdict, presented on barely tangible Serbian language where tenses clash with each other, states the follwoing: „The accused, on unknown date of January 3013. in village Donja Bitinja, municipality Štrpce, has destroyed, without any authority, the grave of late Aslan Ndrecaj. The accused, despite knowing the grave was there and giving promise he would not ruin it, destroyed it by constructing an object on the location where grave was since the second world war.“
Court, comprised entirely of Albanians, didn’t require anything else to bring the verdict but to simply listen to the witnesses, their countrymen, who have „heard“ that grave was somewhere in the vicinity. These „arguments“, the „logic“, timeframe, the warped language, it all had only one purpose. „Municipial court didn’t take into consideration suggested and in orderly fashion submited evidence, insted opting to, without any reason, declare Svetislav Stojković guilty.“ – states Goran Milenković, the lawyer representing mister Stojković.

The trial continued and Stojković turned to the Republic of Serbia for aid. They respond that: „Office for Kosovo and Metohija has no effective influence on the field and thus can not provide you with direct assistance, nor can it intervine in present court proceedings.“ Meanwhile, unknown culprits devastate the fence around the object and glass windows on the hotel itself. On the eve of the proceedings before the Supreme Court of Kosovo 1244 Stojković contacts the Swiss Embassy. The embassy writes to the court stating it: “expects fair trial in which no human right of our citizen will be violated”. It has no effect and the Supreme Court confirms the earlier verdict: Svetislav has to go to prison.
Behind all of this is the ethnic Albanian interest that has been buying Serbian estates for years in Brezovica. The subject of ski-center “Brezovica” purchase directly impacts the Serbian community and brings its survival in the Sirinić municipality in question.

Serb that would like to build something in this multiethnic environment is a dangerous precedent that has to be stopped and this entire farce of a trial serves as a demonstration for the subject of ski-center.
“Serbs shouldn’t build, but move out. This is, primarily, political persecution, but furthermore, this is ethnical discrimination as well.” –says Stojković for “Politika”. His friend, Albanian judge, who spoke with the president of the Uroševac municipal court about the case received short question that was all the answer he needed: “Whose side are you on?”

It seems everyone have taken their own side, all except family Stojković which remains without any protection what so ever. If Svetislav arrives on Kosovo and Metohija, only thing that awaits him is time in prison.
Irony of faith and cycle of evil repeated itself again in this area. It happened before, in village Mačetevo, birth place of the killed smuggler Ndrecaj. Just prior to the start of the Second World War, this village had an old Serbian cemetery and remains of an Orthodox church. During the war, both the cemetery and the church were destroyed and disappeared without a trace. No one was ever held accountable for this sacrilege, but seventy years later, Supreme Court of Kosovo 1244 convicts Svetoslav Stojković on ninety days in prison for a single missing grave, he allegedly destroyed.
Estimates show that from 1999 until today, over 10.000 Serbian graves were destroyed and desecrated in Kosovo and Metohija. According to the verdict in case of mister Stojković, culprits should collectively receive 2.465 years of prison. Not a single person was ever convicted for even one day. In this demented confusion, old stories emerge from the past asking to whom does the land holding the cemeteries of one people belong, while on the other hand, the question to whom does land holding a single grave of missing smuggler executed by the Bulgarian fascists belong is asked today.

Courts in Kosovo 1244, even this “Supreme” one, are ethnic institutions, created on legalization of crimes like the one from the village Mačeteva and non-prosecution of those who in contemporary times repeat the same crimes – in regard to this, it’s only logical that after so many years, tomb of unknown Aslan Ndrecaj emerges as “sacred” thus making it only “logical” that Svetoslav Stojković, in eight decade of his life, should suffer incarceration for his innocence.

Daily newspaper „Politika“ published original version of this text in Serbian language

ОТВОРЕНО ПИСМО ДИПЛОМАТСКОМ КОРУ У БИХ

Dan Republike SrpskeВаша Екселенцијо,

Обраћамо Вам се у име групе српских студената, а поводом предстојећег Дана Републике Српске, који се обиљежава 9. јануара.

Дан Републике Српске установљен је Законом о празницима Републике Српске. Одлука Уставног суда Босне и Херцеговине о неуставности овог дана, који за српски народ представља темељ опстанка и узајамног поштовања у Босни и Херцеговини, јесте директно мијешање у ентитетске надлежности Републике Српске, чиме се референдум намеће као једина преостала могућност.

Ми, нове генерације младих, свјесни чињенице да будући односи у региону зависе од нас и водећи се европским вриједностима различитости и толеранције, сматрамо да сваки народ има право на његовање своје културе, обичаја и значајних догађаја из његове историје, чиме желимо исказати вољу српскога народа да његује сопствено културно наслијеђе и значајне историјске догађаје. Уважавање воље српског народа јесте предуслов опстанка Републике Српске у овим уставним оквирима, али и стуб заједничког живота и мира са осталим народима и етничким групама. Поштовање људских права и грађанских слобода, те  прихватање обавеза које су ентитети на себе преузели након међународног уговора у Дејтону јесте главни предуслов нормалног суживота свих народа у Босни и Херцеговини. Ово није први пут да се на овакав начин нарушава воља и слобода српског народа, ако се има на уму одлука уставног суда Босне и Херцеговине из 2006. године о неуставности грба и химне Републике Српске. Управо због тога сматрамо да је уважавање Дејтона од стране институција заједничке државе и поштовање ентитеских надлежности Републике Српске кључ спровођења темељних права и стабилности.

У складу са тим позивамо све релевантне факторе на поштовање воље српског народа, да и даље достојанствено прославља и обиљежава дан када је основана Република Српска.

С поштовањем,

Српски студенти из Источног Сарајева, Бања Луке, Косовске Митровице, Београда, Новог Сада, Беча, Подгорице, Ниша, Бијељине и др.

Lettre ouverte à l’Ambassade de France en Serbie

Ja sam

Son Excellence Monsieur l’Ambassadeur et autres chers amis de France,

Appréciant l’amitié traditionnelle et l’héritage chrétien de nos deux peuples, la Serbie et la France ;

Croyant en un avenir commun de la civilisation européenne à laquelle nous appartenons ;
Exprimant tout le respect pour les valeurs européennes ;
Convaincus que les valeurs européennes sont contre toutes formes de terrorisme ;
Sachant qu’elles garantissent la sûreté et la sécurité à tous ;
Sachant qu’elles garantissent la paix et la liberté à tous ;
Sachant que le peuple serbe a toujours été avec le peuple français dans les moments les plus difficiles ;
Nous vous invitons à nous rejoindre dans la campagne, „Je suis Gorazdevac“.

Comme vous le savez, dans la nuit du 7 Décembre, un groupe de terroristes a perpétré un attentat à Gorazdevac, un village près de Pec au Kosovo-Métochie. Lors de cette attaque des coups de feu ont été tirés sur la maison de Sasa Petrovic, la voiture de Srdjan Kolasinac a été incendiée, le kiosque de la famille Vuksanovic a été brûlé et, le plus douloureux, le monument des victimes innocentes et des enfants qui est situé dans le centre de cette enclave a été profané et détruit.

Heureusement, personne n’a été tué dans l’attaque, comme ce fut le cas en France, mais nous avons lancé cette initiative afin d’empêcher de nouvelles attaques et de nouvelles victimes.

A travers cette campagne nous recherchons aussi le soutien de nos pays et peuples européens amis. Les soldats français ont été témoins de la souffrance du peuple serbe et de la destruction de l’héritage culturel chrétien. La France a elle-même ressentie la tragédie des actes terroristes, c’est pour cette raison que nous croyons qu’elle est le mieux placée pour comprendre toutes les victimes du terrorisme.

Hier nous étions “ Paris „, aujourd’hui soyons “ Gorazdevac“ pour ne plus devoir l’être encore demain.

Êtes-vous avec le peuple ami Serbe ?

 

Nenad Uzelac, 

Etudiant serbe à Moscou et l’un des fondateurs du groupe „Students for the Truth“ ou “ Les étudiants pour la vérité“

ОТВОРЕНО ПИСМО АМБАСАДИ ФРАНЦУСКЕ У СРБИЈИ

Je suisПоштовани пријатељи,

Ценећи традиционално пријатељство и хришћанске тековине наших народа;

Верујући у заједничку будућност европске цивилизације којој припадамо;

Изражавајући поштовање према европским вредностима;

Уверени да су европске вредности против сваког облика тероризма;

Знајући да оне свима гарантују безбедност и сигурност;

Знајући да оне свима гарантују мир и слободу;

Знајући да је српски народ у најтежим тренуцима био уз француски народ;

Позивамо Вас да нам се придружите у кампањи „Ја сам Гораждевац“.

 

Као што знате, у току ноћи, 7. децембра, група терориста извршила је напад у Гораждевцу, поред Пећи на Косову и Метохији. У том нападу пуцано је на кућу у власништву Саше Петровића, запаљен је аутомобил Србољуба Колашинца, спаљена је трафика породице Вуксановић и, оно најболније, јесте да је оскрнављен и уништен споменик невино страдалим жртвама и деци који се налази у центру ове енклаве.

На срећу, у нападу нико није погинуо, као што се то десило у Француској, али ову иницијативу смо покренули како би предухитрили неке нове пуцње и  нове жртве.

У кампањи тражимо и подршку наших пријатељских европских земаља и народа. Француски војници су били сведоци страдања српског народа и уништавања хришћанског културног наслеђа. Француска је осетила трагедију терористичких аката и зато верујемо да најбоље разуме све жртве тероризма.

 

Јуче смо били Париз, данас будимо Гораждевац да не би  опет морали сутра.

Јесте ли уз пријатељски српски народ?

 

Ненад Узелац

Српски студент у Москви и један од оснивача групе „Студенти за истину“

Моја Богородица Љевишка

Bogorodica Ljeviska

Треће деценије 13. века, велики српски краљ Милутин подигао је Богородицу Љевишку на остацима старе ранохришћанске цркве, као једну од својих 40 задужбина које су обележиле његову владавину. Многи не знају да је назив Љевишка добила зато што је саграђена са леве стране реке Бистрице, а онда је ћудљива река променила ток и прешла на десну страну, а црква је монументално остала да стоји на левој и пркоси историји и освајачима. Срби су се временом повлачили пред Tурцима али је црква посвећена Богородици остала да стоји и чува наше приче о српској деци која су се у ту крштавала, венчавала и добијала последњи помен у њој. Чак ни када су је Турци шиљцима својих сабљи унаказили, покушавајући да избришу дивне фреске које су је красиле, црква је и даље поносно стајала. Поред Богородице Љевишке сам пролазила од кад знам за себе и свет који нас окружује. Родитељи су ме научили да се увек прекрстим и да се у себи се помолим за здравље својих ближњих сваки пут када прођем поред ње. Јер таква је Богородица, саздана од милосрђа и историје, спремна да сачува све који јој се молитвом обрате. Немало пута сам се суочила са погледима мржње док сам се крстила када сам пролазила поред Љевишке, и увек сам се питала зашто? Исто тако сам се питала коме смета моја молитва упућена Христовој мајци?

Ретко сам улазила у цркву, јер је била отворена само празницима. И данас се сећам бола који сам осетила када сам први пут видела оштећене фреске светитеља са рупама уместо очију. Чинило ми се да су иконе крваве без крви и да је штета коју су Турци учинили непоправљива. Али то није била истина, заболело је још више када сам видела слике после мартовског прогона који су преостали Срби доживели од стране Албанаца. Слике скрнављења Богородице Љевишке и накривљен крст су ме месецима прогонили, а са њима је нестало и лепо сећање на моје детињство. Данас, ти исти људи који су оскрнавили цркву подигнуту у време величанственог историјског процвата српске државе, желе да је тобож узму под своје окриље. Како је могуће штитити нешто што мрзиш и уништаваш, те шта је то што повезује косовске Албанце и Богородицу Љевишку? То нешто је заправо ништа… ништа сем мржње и презира и то је много болно и лицемерно.

 

Драгана Митровић, Призрен

Писмо српских студената чланицама Унеска

ribbetblog cirilicaПоштоване делегације и чланице УНЕСКО,

Обраћамо вам се у име групе српских студената, а поводом разматрања о пријему самопроглашеног Косова* у чланство међународне организације за образовање, науку и културу, а чија је примарна улога заштита културног наслијеђа и свјетске историјске баштине.

Ми српски студенти желимо да скренемо пажњу и замолимо све земље чланице ове највеће УН породице да пажљиво размотре свој став по овом питању и да зауставе пријем Косова* у УНЕСКО. Међу потписницима овог писма се налазе и наше колеге студенти из Косовске Митровице од којих су неки били и живи свједоци рушења, уништавања, девастирања и паљења српских манастира, цркви и споменика, те сакаћења православних светих икона од стране својих комшија Албанаца, током мартовског погрома и етничког чишћења српског становништва са простора Косова и Метохије 2004. године.

Само током 17. и 18. марта те године, дакле за свега два дана, од стране оних који сада траже чланство у УНЕСКО, уништено је или на разне начине оштећено 35 православних објеката и то у званично вријеме мира. Још већи број је уништених светилишта од јуна до октобра 1999. године када је минирано, опљачкано, спаљено и уништено 76 цркви и манастира, о чему могу посвједочити и НАТО војници тадашњих зона одговорности КФОР-а из контигента САД, Италије, Њемачке, Велике Британије и Француске од којих су неки били ангажовани на чувању и заштити ових културно – историјских споменика.

Сав овај културоцид који је до сада учињен није задовољио апетите убица овог хришћанског и цивилизацијског наслијеђа па смо тако и данас свједоци нарушавања духовног живота, руинирања наших гробља, те и исписивања графита по православним хришћанским споменицима широм Косова и Метохије. Тачно пре годину дана 13.10.2014. црним спрејом на капијама манастира Високи Дечани старог VII вијекова који се налази на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА, исписано је (ИСИС и УЧК), што прави јасну аналогију између оних који данас у Сирији уништавају древне историјске споменике и оних који су то чинили, и још увијек покушавају на простору Косова и Метохије. Најновији овакав чин датира само прије неколико дана и то за вријеме фудбалске утакмице између репрезентација Албаније и Србије, када је исписан графит на споменику погинулима за вријеме НАТО бомбардовања Србије 1999. године, а који се налази поред главног моста у сјеверном дјелу Косовске Митровице. Назив овог споменика и посљедњег у низу оштећених је „Истина“, баш као што је истина да је наша културна и сакрална баштина на удару оних који вас највише лобирају и моле глас за чланство, док у позадини тог чланства у албанским школама, научним круговима и институцијама већ одавно трају кампање за прекрајање историје и лажно образовање изврћући чињенице и тако спремајућу коначну пљачку богате српске културне баштине, желећи да је кроз чланство у УНЕСКО прикажу и уздигну као своју, јер по оној познатој узречици „100 пута поновљена лаж постаје истина“.

Осим са моралне, тако и са правне стране Косово* као територија и покрајина сходно важећој резолуцији Савјета Безбједности УН 1244 се не сматра државом као субјектом међународног права и према томе се не може квалификовати за пријем у УНЕСКО. Свако дјеловање супротно овоме било би повреда правних правила насталих под окриљем Уједињених нација. Стога вас молимо да поштујете правила УН – а и да зауставите пријем Косова* у УНЕСКО, а умјесто тога да уложите додатне напоре како би се порушени споменици културе на Косову и Метохији обновили и додатно заштитили.

Задужбинари и ктитори свих манастира на Косову и Метохији су били стари српски владари и велможе који су доказано бранили не само своје, већ и европско, те свјетско културно наслијеђе. Неке од ових светиња се налазе и на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА као културно наслијеђе Србије. На том списку свјетске баштине са територије Косова и Метохије поред горе поменутог манастира Високи Дечани, налазе се манастири Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија.

У прилог овом писму шаљемо вам слике уништених и оскрнављених светиња, те оштећених објеката нашег богатог културног наслијеђа, које дају одговор свима којима то није јасно, зашто смо ми Срби посвећени и окренути ка нашем Косову и Метохији. Ове слике у исто вријеме представљају и наше сузе, и апел цивилизованом свијету током свих ових година страдања, да пробуде савијест осталих и да не дозволе да се преостало културно благо и наше вјековно наслијеђе преда у руке његових пљачкаша и касапина.

Са поштовањем,

Српски студенти из Бањалуке, Косовске Митровице, Београда, Новог Сада, Беча, Подгорице, Источног Сарајева, Крагујевца, Ниша, Бијељине и др.