Category Archives: Текст

Србија: кримски поглед на ,,балканску Русију“

Трећа декада је почињала у августу 2015.године. Ја сам кренуо у прво путовање до тада, ван граница од како је почело ,,кримско чудо“- мој родни крај вратио се у оквире Русије. Пут ме је навео  и у само срце Балкана- у братску и за руске људе увек блиску Србију. Тамо сам путовао не као туриста, али сам свакако планирао да се боље упознам са том јужнословенском земљом и осетим њену боју . И ево шта сам успео да видим, осетим и запамтим у току тог путовања.

Српска престоница Београд није ме дочекала гостољубиво – падала је ужасна киша. Спуштајући се авион је упао у тамни облак, који је био озарен јаким блесцима муње, после чега су се чули силни удари грома. На срећу спустимо се сигурно.

Олуја је била толико јака, да се чинило да су муње ударале директно у аеродром. Сматрао сам да ту има неке симболике чим су главна ,,ваздушна врата“ земље носила име  Никола Тесла- име великог научника- физичара , изумитеља и експериментатора са електичним током.

Али прошло је неколико сати и непогода је престала. Напољу је постало топло и сунчано. Киша је сапрала прљавштиу у земљу и после се лако дисало. Најбоље време за шетњу по Београду.

Град је прилично велики, са преко милион и по становника. У главном су то Срби, али поред њих овде се могу видети и цигани-просјаци са малом децом, црни Арапи у групама са Кинезима и многи други, укључујући и наше сународнике.

Српска престоница се састоји од 17 општина, али најгрубља подела је на два дела- Стари Београд и Нови Београд, које дели река Сава. Стари део града по својом архитектурном облику мене подсети мало на Беч, мало на Москву, и највећим делом на Букурешт. Масивна сива и украшена здања са статуама и на облике на  фасадама, као и  слободне  архитектурне   административне зграде југословенске перестројке (реформе).  Али Нови Београд то су  савремени солитери трговинских и пословних центара, зграде са много станова и широки равни булевари.

1

,,Визит карта“ српске престонице  је Храм Светог Саве. Велики величанствени храм са зеленкастим куполама изграђен у византијском стилу и налик на истанбулску цркву Аја Софија. Изградња храма започета је још пре Другог светског рата, али је званично отворен још 2008.године, мада унутрушњост није завршена до дан данас. По легенди баш на том месту, по налогу турског паше овде су запаљене мошти врло поштованог  у Србији, Светог Саве, и зато је баш на том месту подигнут храм у његову част. Сада се поред храма налазе клупице, на којима цвркућу заљубљени парови или крате време у причама мајке и баке, док се њихова деца у близини забављају.

2

Још једна градска знаменитост, стара Београдска тврђава, издиже се на високом брегу у ушћу реке Саве у Дунав. Још давних дана са те тврђаве почела је изградња Београда.

Она представља крупну чврсту борбу са моћним зидинама и кулама у чијој унутрашњости приликом прве посете можеш и да се изгубиш. На територији огромне тврђаве налазе се цркве, споменици, музеји, кошаркашки и тениски терени, па чак и зоолошки врт. Ако се иде уз зидину до краја тврђаве, излази се на предивну површину одакле се пружа поглед на сједињавање две мирне, широке реке, на њихове зелене обале и на нови део Београда. Око тврђаве изникао је главни парк града-Калемегдан.

3

Епизода која се дубоко урезала у моје памћење приликом посете Београда, када сам видео транзитни камп блискоисточних избеглица у парку поред главне аутобуске станице. У том пункту по отвореним небом, они су остајали само по неколико дана, на путу до севера ка мађарској граници. Млади гласни мушкарци, замотане жене  са маленом уплаканом децом. Једни се ћућуре у малим шаторима, други леже на трави или тротоарима, гурајући испод себе крпе  и велике картонске кутије. Право на гранама дрвећа прострет веш. Сујета, смеће, смрад од некупаних тела. Гледајући гомилу тих црних, несрећних изблеглица Београђани су већ говорили да то више није њихов град. Испунио га је талас нових досељених народа.

4

Свакако настављамо упознавање са српском престоницом. Централни трг града има пријатан назив за руско ухо- Славија. На једној страни издиже се хотел под истим именом, а на другој стоји велика стаклена зграда- здање Народне банке Србије.  Као зраци од трга се простиру главни путни правци – улице Краља Милана,  Београдска, Немањина, Мекензијева, булевар Ослобођења и друге.

У Београду заоко западају полуразрушене зграде- резултат војне агресије НАТО пакта против Југославије 1999.године. Јарки примери – Министарство одбране и Генералштаб бивше Југославије, разрушене у Нато бомбрадовању. Не журе се да их рестаурирају, како би млађе генерације могле да виде трагове страшних догађаја од пре седамнаест година.

5

Поглед на те руине, граду даје посебан трагизам и дозвољава да се сетиш да се налазиш на Балкану- у региону са великим историјским досијеом крвавопроливених ратова и оштрих етнички религиозних конфликата. На српски народ кроз целу историју пало је заиста много искушења, као и на руски народ. И није случајно што Србију често зову ,,Балканска Русија“.

У мом српском путешествију Београд није био главна тачка. Београд је био почетна и крајња тачка путовања. Моја маршута кретала се ка југоисточном делу земље, у град Ниш, који је од престонице удаљен око три сата.

Ниш је трећи по великичини град у Србији после Београда и Новог Сада, и у њему живи више од триста хиљада људи. Град је никао у речној долини и на околним бреговима. Ти брегови прекривени су приватним кућама са црвеним цигленим крововима, а доле ка центру града спуштају се кривудаве улице. Наравно у Нишу постоје и савремене многоспратнице и бизнис центри и праве улице, али углавном град изгледа као провинција и то му даје чаробност.

Клима је у овим местима мека и топла, а земљиште плодно. На крају августа, када сам овде боравио, гране плодног дрвећа толико су биле окићене крушкама и шљивама, да су се спустиле до земље,а у виноградима налазиле су се велики гроздови.  У баштама видели су се зрели плодови парадајиза, краставаца и тиквица. У двориштима и на балконима у саксијама била су засађена дрвећа лимуна и кајсија, на којима су висили крупни, али још зелени плодови.

Ниш је јако стари град са богатом  историјом и познат од времена Римске Империје и Византије. Овде се родио римски император Константин Велики, и у граду су сачувани остаци његове резиденције Медиана. Такође, за  најбоље сачуван историјски споменик Ниша сматра се градска тврђава, изграђена у време Турака-Османлија почетком 18.века на месту римскиј и византијских утврђења. Када се прође кроз камена врата унутра се могу видети остаци бившег затвора, резиденција турског паше и турско купатило .Унутрашњост тврђаве сада красе продавнице сувенира, ресторани, салон уметника.

6

Упориште стоји на обали реке Нишаве, која је узгред и дала име граду. Са врха тврђаве види се обала реке, око које је и устројен историјски центар Ниша.

Недалеко налази се здање Бановина. Оно неизмењено привлачи пажњу туриста својом величанственошћу, подсећајући на архитектуру ренесансе. Поред спољашње лепоте,  ово здање има велики историјски значај. На почетку двадесетог века овде је заседала влада Србије и баш тада 28.јула 1914.године стигао је телеграм из Беча, у којој је Аустро Угарска  објавила рат Србији. Тај дан је означен за почетак Првог светског рата. Данас у згради Бановине налази се Универзитет- главни центар скупљања интелектуалне елите за целу јужну Србију. Иначе, на универзитету постоји катедра за руски језик и књижевност.

7

Више сазнати о историји Ниша и његове околине може се у Народном музеју. Музеј је невелик, али екскурзија унутра нимало није оскудна. Самим тим, у колекцији музеја сакупљено је вредних предмета античке и византијске епохе: украса, оружја, делова гробница, статуа, посуђа и култних предмета.

Но, најнеобичајнији и најпознатији споменик Ниша је ,,Ћеле кула“, што у преводу значи кула од лобања. Изван она је обична малена капела, али унутра се налазе остаци куле  у којој су уграђене човечије лобање. Историја нас враћа на битку на планини Чегар која се одиграла 31.маја 1809.године. у току битке моћне османске силе поразиле су српске побуњенике под вођством одважног војводе Стевана Синђелића.

После завршетка битке турски војни вођа Хушид паша наредио је својим војницима да одсеку главе свим српским заробљеним борцима: скинули су им кожу и послали је султану у Стамбул, а од лобања изградили кулу за застрашивање локалних житеља. На самом почетку  их је било око хиљаду, али сада можемо да видимо чак и неколико десетина лобања.

8

Поред историјских знаменитости у Нишу се налази овакво интересантно утврђење као што је Руско-Српски хуманитарни центар. Не само што обавља своју првобитну функцију, помажући Србији да се избави из свих последица непредвиђених ситуација уз помоћ најсавременије спаситељске технике, већ је центар оаза руске културе који окупља српске русофиле и духовно их уздиже.

9

Изглед тог здања мења и сам Ниш и главно острвце присуством Русије и руске културе у Србије. Неколико година у низу у граду се одржавају фестивали руског дечјег филма ,,Приче детињства“, а у августу прошле године Друштво српско-руског пријатељства ,,Николај Рајевски“ први је организовао овде семинар културне сарадње руске и српске омладине, на који ми се, посрећило да будем позван.  Основна конференција у оквиру тог семинара је прошла баш у просторијама Руско-Српског хуманитарног центра.

Делатност Центра није ограничена само на спаситељске послове и учествовање у научно-практичним конференцијама. При активном учешћу у Нишу је постављен споменик совјетским војницима погинулим 1944 године приликом ,,случајног“ америчког авионалета на совјетску војну колонију у тек ослобођеним градовима , од немачко-фашистичких освајача. Свечано откривање било је 9.маја прошле године.

10

Споменик се налази поред бившег нацистичког концлогора Црвени Крст. Данас је на том месту меморијални музеј. Касарна ограђена бодљикавом жицом око корпуса – цела та језива околина сачувана је за просвећивање младих.

Око тридесет километара од Ниша налази се мали градић Алексинац. На брду у табли тог насеља стоји споменик руским добровољцима, погинулим 1876-1878 године у ослободилачком рату Срба против турских угњетавача. Међу тим добровољцима био је и руски пуковник Николај Николајевич Рајевски (узгред, домородац кримског фрада Керч).

  1. августа 2015.године поред споменика била је свечана прослава у славу руских добровољаца који су дали главе за слободу Србије. Свештеник је служио молебан, венце су ка споменику редом носили сви представници локалне власти, војници, представници општинских организација и други. У то име и ми заједно са људима из више пута споменутог Друштва руско-српског пријатељства ,,Николај Рајевски„.

11

Треба споменути да је име Рајевског итекако познато Србима, и да су пуни поштовања према овом руском официру. У насељу Горњи Адровац, недалеко од Алексинца, у његову част је подигнута црква Цвете Тројице. Поред цркве налази се место где је у боју са Турцима погинуо Рајевски. Због тога ту цркву често зову ,,руском црквом„ или ,,црквом Вронског„. Наиме Николаја Рајевског сматрају прототипом грофа Вронског из романа Лава Толстоја ,,Ана Карењина„.

12

Још једна светиња ових места везана за Николаја Рајевског је женски манастир Светог Романа у околини села Ђунис. Он је саграђен у 15.веку на основи древног храма из 9.века и један је од првих женских манастира у Србији. У пријатном унутрашњем дворишту упокојило се срце Рајевског што нам показује спомен-плоча. Поред галерије тече извор са лековитом водом. Верници се ту умивају и сипају воду у флаше, верујући у чудесна својства те воде.

13

 Последњи одломак мог чланка посвећујем неким социјално-политичким питањима и размишљањима. Могу се учинити досадним, али су врло важни да би се добила потпуна слика Србије и зато заслужују пажњу.

  1. Боравећи у Београду и Нишу велику сиротињу нисам приметио. Путевима језде симпатична страна возила, јако сијају излози продавница и бутика са гардеробом, а нису празни ни кафићи и ресторани. Међутим то је све лепа завеса која скрива не тако радосну стварност. Закључак је да економија земље једва да дише, индустрија практично не постоји, гасовода ,,Јужни ток„ нема, и зато су земљу снашли многобројни транзитни мигранти.

  1. Нажалост, у реалности много мање Срба разуме и уме да објасни на руском језику то што се у Русији сматра прихваћеним. Ако међу људима старости 40-50 година још постоји значајан део оних који говоре руски, то је међу млађима број знатно мањи. Али у исто време на енглеском многи умеју да говоре, и то наравно млади људи. Како ми је рекла једна српска наставница руског језика у Србији је сваке године све теже убедити родитеље да упишу дете на руски језик као страни. Предност се даје енглеском језику.

Међутим, како сам ја могао лично да се уверим. Рус и Србин могу да разговарају сваки на на свом  језику и да се употпуности разумеју, ако буду говорили споро и разговетно. Главна је жеља.

  1. Срби су заиста сачували врло топао и пун поштовања однос према Русији и Русима. Само ако се наш човек обрати са неком молбом српског грађанину, било да је он старац и дечак, одмах ће постати искрен и пун пажње, што није случај са осталим странцима. Такав радостан однос простих Срба према руској браћи и Русији даје могућност за повратак руског утицаја на Балкан. Али ту могућност треба искористити. За сам почетак Москва треба да формулише циљ и одговори на просто а уједно и сложено питање: шта она хоће да добије на Балкану? Данас немамо тај одговор, и то нам не дозвољава да говоримо о активној политици наше земље на Балкану.

  1. са друге стране ни код самих Срба не постоји владајуће мишљење о томе, на коју страну треба да се креће земља и која је будућност за њу најбоља. Владајућа страна упорно гура Србију у Европску Унију, и искрено говорећи део становништва и жели евроинтеграције. Главни мотиви за то су рекламне мантре о комфортном животу, високим платама и социјалним погодностима, и друго што се све добија уласком у Европску Унију. Упркос одређеном броју присталица и подршку ЕУ,однос према ЕУ у Србији се знатно променио, и људи све више мењају своје ставове.

Није тајна да се многи Срби боре против уласка у ЕУ. Они правдено окривљују ЕУ за подршку албанским борцима и учећше у питању Косовског региона. Распорострањено је и мишљење да иза Брисела стоји Вашингтон и повлачење Србије у Европску Унију значи само потпуни слом њене економије, територијалног интегритета и раздела. Није мало ни оних који су убеђени да Србија треба да се окрене Русији и да уђе у ОДКБ, ЕАЕС, без обзира што је географски далеко. Одрежени број жели чак да види Србију као неутралну земљу између Јадрана и Црног мора, што у ширем смислу значи између Европе и Русије. Али сви сматрају да треба оставити за сад спољну политику и бавити се саједињавањем историјских српских земаља, најпре Косова и Републике Српске (која је у саставу Босне и Херцеговине).

До тада Србија балансирана спољнополитичкој сцени трудећи се да се допадне Бриселу и да се не замери Москви. Београд није увео санкције Русији, али је одбио да издвоји субвенције својим привредницима дајући робу у нашу земљу. Или други пример: Београд добија од Москве подршку за питање  Косова у Уједињеним Нацијама, али не признаје саједињавање Крима са Русијом. Али једна страна медаље назива се владајућа елита, а друга је српски народ, који је и изабрао ту елиту а који је обманут. Тај исти народ у већини се окреће и гура ка Русији. Русија у односу са балканском земљом треба да на вишем нивоу разјасни све те ситуације.

5. Дружећи се са својим српским колегама и пријатељима, као и са обичним грађанима нисам у целој Србији срео један негативан поглед о саједињавању Крима Русији. Напротив, тај догађај тамо врло радо и одушевљено препричавају, називајући полуострво руским регионом, а његовим повратком у оквире Русије- свечаном победом историјске правде. Неки чак говоре да догађаји са Кримом њима враћају веру да ће се Косово вратити у оквире Србије.

14

Напуштао сам Србију са двоструким осећањем, са лаком тугом због краја пута и срећом због повратка кући у свој родни кримски крај. И одједном се сетих да сам заборавио да бацим новчић у неку фонтану или реку и пожелим срећу, како то налаже стара туристичка традиција. Упркос томе ја сам се надао да могу да се вратим још који пут у Србију и веровао да ће се ова земља подићи  на неки нови степеник своје историје.

Док сам се у авиону дизао изнад Београда, гледао сам његову панораму и у глави су ми надирале речи српске народне песме ,,Тамо далеко».  Мелодичне и истовремено тужне.

Аутор Кирил ГУБА

Превод: Антонела БИЈЕЛИЋ

Advertisements

НАТО БОМБАРДОВАО СРЈ НА СВОЈУ РУКУ

NATO

У посјети Бриселу протеклих дана у организацији НВО ,,Алфа центар“ из Никшића, била је делегација из Црне Горе у саставу које су по први пут биле и оне огранизације које се противе чланству те земље у алијанси.
По први пут и историји НАТО пакта, у самом сједишту организације, на иницијативу предсједника мировног покрета ,,Не у рат! Не у НАТО!“ Гојка Раичевића одржан је минут ћутања за оне жртве које је сам НАТО пакт убио. Наравно иницијатива се односила на жртве бомбардовања НАТО пакта у Републици Српској 1995, у СРЈ 1999, као и на жртве страдале у последњим терористичким нападима у Бриселу, Паризу и Истамбулу.
Сам овај догађај био је на граници дипломатског инцидента. Реакција домаћина из сектора за јавну дипломатију алијансе је била оштра. Рекао је да је испоштовао иницијативу али да то није било нимало лијепо према домаћину. Очигледно је било да су званичници НАТО пакта навикли да делегације из Црне Горе обично имају потпуно сервилан однос према њима као и осјећај задивљености према величини и снази алијансе. Овакав приступ их је у потпуности изненадио.

epa05053116 Flags of NATO and Montenegro are displayed on the Goverment House building, in Cetinje, Montenegro, 03 December 2015. NATO foreign ministers a day earlier decided to invite Montenegro to become the 29th member of their alliance despite Russian concerns, leading Moscow to threaten a response. Montenegro would be the third nation from the Western Balkans to join NATO after Albania and Croatia. Russia should have no say on the country's decisions, top NATO officials and ministers said.  EPA/BORIS PEJOVIC

У разговорима са представницима сектора за јавну дипломатију, стручњацима за питања Балкана одсјека за евро-атлантске интеграције и партнерство, сектора за планирање одбране, са представницима мисија САД, Мађарске и Италије при алијанси, сектора А за операције и мисије, представницима разних родова војске у бази Шејп у Монсу, дошло се до одређених сазнања и признања која нису важна по питању промјене званичне политике НАТО пакта али у будућности могу бити важно историјско свједочанство за наш народ.
Наиме на питања о бомбардовању из 1999 генерални став представника је био да је у питању била жеља да се спријечи страдање цивила. Марко Ковачевић, представник Епархије Будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, је на први изнешен такав став реаговао са питањем: „Како се спрјечава страдање на мањем простору (мислећи на КиМ) тако што се бомбардује већи простор, и убија већи број цивила ради мањег броја цивила“? Он је упитао НАТО званичника како је одлучено да буде убијено дијете у Београду да би се спасило неко друго дијете на КиМ.
Одговор је изостао. Такође се дошло до закључка да се у НАТО пакту немогуће одупријети доминацији САД. Оне су према ријечима представника водиле већину војних акција НАТО-а скоро увијек успијевши да доведу до консензуса чланице по већини питања. У ријетким случајевима када то није било могуће као по питању Ирака САД може сам, са још понеким савезником предузети акције у којима их НАТО пакт не може спријечити јер, по ријечима представника са којима се делегација из Црне Горе састајала, САД су суверена држава која има право да доноси суверене одлуке.
На један од таквих одговора који су се на иста питања понављали код свих званичника, представник СПЦ из Црне Горе, Марко Ковачевић је констатовао и питао: ,,И СРЈ је била суверена земља која је жељела да ријеши проблем на својој а не туђој територији па је за то кажњена и у томе спријечена док су САД предузимале самосталне акције против других држава. Како се заштити од САД ако буде било потребе? Поставља се питање како би Нато пакт као организација био у стању да спријечи САД у неким активностима које би могле да представљају опасност по мир у свијету. Вјероватно никако. “
Није добијен никакав одговор.
Посебно су срамно звучали одговори у вези страдања цивила, гађања мостова и болница у бомбардовању наше земље 1999 године. Један од њих рекаоје да је једна болницау Београду погођена због прераног притиска дугмета у авиону и да се дугме заглавило и ракете погодиле циљеве које нису требале.
Из делегације су их потом упитали зашто је онда НАТО бомбардовао положаје Војске Републике Српске 1995 године због гранатирања сарајевске пијаце Маркале, гдје су исто тако страдали цивили, а да нису утврдили ни да ли је то неко урадио грешком, погрешним или не правовременим притиском на дугме или активацијом, како се то догађа и много прецизнијој НАТО авијацији и ни до данас дефинитивно не утврдивши да ли је то дјело српских снага или муслиманских снага које су биле супротстављене у том моменту.Зашто је када то ураде НАТО војници у питању грешка а у другом случају јасна намјера. Одговор је био да ситуација јесте слична али да је процјена у алијанси тада била таква. Дакле јасно упућујући да се користе двоструки аршини.
Стручњак за питање Балкана одсјека Нато пакта за евро-атланске интеграције и партнерство рекао је да алијанска има веома побољшане односе са Србијом у протекле двије године и да ће предуслов да ти односи буду још бољи бити останак премијера Вучића на власти и задовољно је констатовао да је већ извјесно да ће СНС побједити на изборима и вјероватно остварити исти број мандата.
У даљој дискусији, представник сектора А за војне операције и мисије алијансе је рекао : ,,Нато не иде около да тражи себи посао. Све одлуке се доносе консензусом и у складу са међународним правом. Нато ништа не ради на своју руку.“
Испред Епархије будимљанско-никшићке обратио се Марко Ковачевић, ријечима: ”прилично сте самоувјерено рекли да НАТО не дјелује на своју руку, међутим, 1999. године НАТО је дјеловао без сагласности Савјета безбједности”, подсјетио је званичника о агресији на СРЈ.
Званичник му је одговорио да је случај Југославије 1999. године био другачији од свих других НАТО ”интервенција” јер су државе-савезнице донијеле одлуку без дозволе УН, по његовом тумачењу оне су то урадиле јер су мислиле да постоји довољно правних доказа да се може оправдати војна интервенција.
На његов одговор Ковачевић је прокоментарисао: ”Дакле ипак је НАТО дјеловао на своју руку”, са чим се НАТО званичник сложио.
”Што се тиче 1999. године, Југославија је била суверена држава и имала проблем са тероризмом и заштитом српског живља од албанских терористичких група и њој није помогнуто, већ смо као крајњи производ добили стварање Исламске државе на простору КиМ, нарушен је суверенитет једне државе, потом је услиједио погром 2004. године, прогањање Хришћана православне вјероисповијести, уништење културне баштине – дакле, етичко чишћење : Срба данас скоро да и нема на Косову и Метохији. Прошле недеље сам био у Призрену. Сада је тамо 70 Срба а прије рата их је живјело 12 хиљада. Која је страна заиста страдала – сада се јасно види, јер то су крајње последице НАТО интервенције”, нагласио је Ковачевић истичући да начин на који је сукоб ријешен био је на штету само једне стране.
НАТО званичник је одговорио да би можда био зачуђен његовим личним ставом и да је та интервениција НАТО-а контроверзна.
”Последице можда нису биле предвиђене како је требало, али наглашавам да је присуство НАТО-а на ”Косову” под консензусом земаља чланица”, казао је званичник.
Наредног дана у Нато бази ,,Шејп“ код Монса било је исто интересантних питања и одговора. Издвојићемо само неке.
“На данашњи дан, прије тачно 17. година НАТО авиони погодили су међународни путнички воз Београд – Солун, када је страдало 15 цивила. Најмлађој жртви Бранимиру Станијановићу, који је у возу страдао са својим родитељима, било је тек 6 година. Никада раније путнички возови нијесу били мете војних формација, већ искључиво терористичких група, питам стога зашто се то догодило?“ – било питање, које је 12. априла приликом посјете црногорске делегације војној команди НАТО-а у бази “Шејп“, Игор Дамјановићиз Мировног покрета “НЕ у рат, не у НАТО“ поставио турском ваздухопловном генералу?
Турски генерал одговорио је да је то: “Била грешка пилота и да НАТО није желио да убија, већ да брани цивиле“. На његов одговор Дамјановић се надовезао питањем: “Да ли је лицемјерно то што су генерали војске Републике Српске, осуђени на практично доживотне робије за гранатирање цивилних цилљева у Сарајеву и Тузли, минобацачким и артиљеријским оружјем, које од навођених авионских бомби има неупоредиво већу могућност грешке?“
Генерал је покушао хладно да одговори да се мора схватити да: “НАТО не убија него штити цивиле, жао ми је због цивилних жртава у возу, али наша акција имала је за циљ спречавање масовног страдања цивила на Косову, а да у примјеру (Републике Српске) који наводим није било тако“. Дамјановић је додао да може само да се сагласи да: “НАТО интервенција и акције Војске Републике Српске никако не могу поредити, јер је ратни задатак генерала Војске Републике Српске био спречавање понављања геноцида 1941-45“.
На одговор канадског морнаричког адмирала да су и они људи и да их боле жртве и грешке које проузрокују смрт недужних цивила као и да ниједна Нато мисија није имала за циљ страдање цивила већ успостављање мира у Афганистану, на Косову и Метохији, Босни и сл. Марко Ковачевић је прокоментарисао: На Косову и Метохији регуларне снаге Војске СРЈ и полиције су имале проблем са албанским терористичким организацијама које су угрожавале територијални интегритет и устав и правни систем државе и чиниле злочине над српским становништвом као и Албанцима који су били лојални својој држави. У тој тешкој унутрашњој ситуацији за једну земљу догађало се и да од стране српке војске и полиције страдају албански цивили као што и ви кажете да се у случају ваших интервенција у страним државама дешавало то исто. Ни војсци СРЈ и полицијским снагама као ни државном врху циљ није био убијање албанских цивила већ одбрана суверенитета и територијаног интегритета и мира у сопственој држави. Дакле наши су циљеви били потпуно исти као и ваши, с тим што смо ми као суверена држава решавали проблем на сопственој територији. Али смо ми због тога бомбардовани…Зашто су у случају Нато пакта цивилне жртве последица грешака а у случају Војске и полиције СРЈ свјесна намјера ? Зар то нису двоструки аршини.
Након завршетка рата донешена је резолуција 1244 која је поред предвиђених страних снага на Косову и метохији гарантовала СРЈ и Србији територијални интегритет на Косову и Метохији и повратак њених војних и полицијских снага у покрајину након три године. То се није десило. Штавише, Нато снаге на Косову и Метохији су дозволиле или ако желите да будем блажи нису успјеле да спријече погром над српским становништвом и уништење српске културне баштине на Косову и Метохији 2004 године. Крајњи резултат свега тога био је да водеће земље Нато пакта признају лажну ,терористичку државу на територији Србије. Дакле ми наш циљ из 1999 године о очувању територијалног интегритета и суверенитета земље нисмо испунили али видимо да је наводно решавање кризе и доприношење мира од стране Нато пакта било на штету само једне стране. Јер се није помогло да се смањи број цивилних жртава у локалном сукобу већ се једна страна бомбардовала на цјелокупној територији и измјестила са простора на ком је постојао проблем. Што јасно говори о другачијим намјерама.
,,То је веома добро питање“ – рекао је канадски капетан морнарице – ,,Ја као војник не бих смио да коментаришем политичке и друге позадине активности Нато пакта јер то није мој задатак. Али да. Постоје чињенице које сте навели.“
Нато пакт ће остати какав јесте. Моћна сила у рукама првенствено САД. То је оно што се мора примити к знању. Све што се дешавало српском народу у последњим деценијама није због тога што је наш народ лошији и гори од других већ због просте чињенице да је то био интерес великих сила у првом реду САД. Зато треба да будемо поносни на браниоце наше отаџбине и нашег народа у ратовима деведесетих година ништа мање него на све друге наше славне јунаке и борце из других ратова. Надамо се да је скромна анти- нато делегација из Црне Горе допринијела својом посјетом Бриселу и сједишту Нато пакта макар мало освјетљавању наше скорашње историје и откривању да су наша страдања резултат не наших грешака већ двоструких аршина који су се примјењивали у служби интереса великих сила.

КОШАРЕ

maxresdefault

Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!

Иако се није одиграла давно, него пре само седамнест година, битка на Кошарама је остала неиспричина прича. Лебди у магли, негде између јаве и сна, прича о паклу Кошара, како људи воле да кажу, јесте једна од оних прича које се никада не могу испричати.

Шта се десило тог магловитог јутра на Кошарама?

Био је девети април 1999. године, али и велики хришћански празник којим се обележава страдање Исуса Христа, његово распеће на часни крст и његова смрт за спасење, Велики Петак.

Са једне стране југословенско-албанске границе се налазила Војска Југославије, а са друге припадници Ослободилачке Војске Косова, Војска Албаније, НАТО трупе, као и припадници Легије странаца и Зелених беретки. У раним јутарњим часовима, тог деветог априла, започета је и копнена агресија на нашу земљу од стране НАТО. На самој граници,односно на граничном прелазу Раса Кошарес,  тада је било мало српских снага, јер у том тренутку тај напад нико није очекивао. Циљ албанског непријатеља је био више него јасан: продирање на територију Косова и Метохије, као и пресецање комуникације између српских снага у Ђаковици и Призрену.

Борбе су се водиле прса у прса, на непроходном и пошумљеном терену, а посебан проблем представљала је магла и неповољни временски услови. Ипак, они који су имали ту част да учествују у бици за Кошаре, тврде да је вредело борити се на живот и смрт, али и погинути у тој неправедној бици на Кошарама.

Јер, није важно колика је сила која нас напада, него колика је светиња коју бранимо, јесте реченица којом се једино може описати битка за Кошаре.

Сила која је нападала, свакако јесте била једна неумољива светска сила, којој су се приклонили, између осталих, припадници ОВК и Војска Албаније, али битка за Кошаре јесте заправо била битка између Југославије и НАТО трупа, које су руководиле нападима са албанске стране, али и истовремено бомбардовале положаје Војске Југославије из ваздуха. Битка за Кошаре је окончана десетог јуна 1999. године споразумом у Куманову, односно повлачењем српске војске и полиције са територије Косова и Метохије.Све до потписивања овог споразума, уз велике губитке и тешке услове, јунаци са Кошара ипак нису били сломљени.

Албанци, са друге стране, воле да се сете битке за Кошаре, али како су свесни да је то био рат између српских снага и НАТО-а, а у коме су они учествовали не би ли остварили своје циљеве, они у борби за Кошаре виде нешто сасвим друго: морални тријумф ОВК, најјачу карику у ланцу борбе за демократију, али и покушај рушења зида између територије Косова и Метохије и Албаније.

Идеја Велике Албаније  попут какве сенке лебди над Кошарама. Јунаци Кошара, очигледно, нису само водили битку за границу, него су водили једну много озбиљнију и тежу битку, која је почела много пре деветог априла 1999. године: била је то битка за опстанак хришћанског становништа на Косову и Метохији, која се почела водити много пре 1999. године.

Пројекат Велике Албаније је у директној вези са последицама турских освајања у југоисточној Европи, нарочито у вези са ратовима европских хришћанских сила против Турске крајем седамнестог века. Овај пројекат је био продужена рука османског духа у Европи. Хришћанско становништво европске Турске, на првом месту Старе Србије и северног дела данашње Македоније, масовно се прикључило борби европских сила, након опсаде Беча 1683.године, не би ли потиснуло Турке из Европе. У знак одмазде, након пораза Хришћанске коалиције 1690.године, хришћанско становништо је изложено масовном терору.

Тако је започео процес освајања, који је укључивао злочине над хришћанским становништвом, пљачке, рушење верских храмова, насилну исламизацију и друге облике терора. Вероватно није случајно да је за место заседања Албанске лиге изабран град Призрен, односно варош у Старој Србији, коју су насељавали Срби и Албанци. Албанска лига је ставила себи задатак да спречи освајање “албанске земље“ од суседних народа, али и инсистирање на исламу, што касније доводи до инсистирања на етнички чистој албанској држави. Такође, Албанци су под Турцима насељавали грчке земље, посебно Епир: како је јачао грчки ослободилачки покрет, Турска је користила Албанце да би преко њих осигурала владавину над што већим делом Епира и Тесалије.

На сличним идејним поставкама почивају програми још две Албанске лиге: Пећке и Друге призренске лиге.

Очигледно, идеја Велике Албаније има корене у далекој прошлости, али данас, као и тада, она је оруђе у рукама великих светских сила, које се служе њом да би оствариле своје циљеве.

Албанци се баш зато сећају битке на Кошарама, јер их подсећа на ону стару идеју о Великој Албанији у којој живе само Албанци. С друге стране, битка на Кошарама је доказ да је на тадашњу Југославију извршен и копнени напад од стране НАТО;

Можда баш из тих разлога прича о Кошарама остаје неиспричана прича. Штавише, чак и ако би неко пожелео да исприча причу о бици за Кошаре, једноставно, не би могао да исприча једну причу о једној бици, спомињући колико је ратника било на једној, а колико на другој страни, када је битка почела, а када се завршила, као и која је страна бројила више жртава, јер је битка за Кошаре посебна управо због тога што су ти подаци најмање важни, јер се прича о овој бици тиче нечега сасвим другог: идеје Велике Албаније и борбе за превласт.

 Из тих разлога је борбени морал српских војника, којих је било неупоредиво мање, био на високом нивоу, а граница је морала бити одбрањена по сваку цену. У питању није била обична граница, између две државе, већ граница између некада и сада, или борба за нешто што би Самујел Хантингтон означио као сукоб цивилизација. Била је то битка за границу између две цивилазиције, била је то битка за опстанак хришћанског света на територији Косова и Метохије, која није случајно почела деветог априла 1999. године на Велики Петак.

Причу о бици за Кошаре нам нико не мора и не треба причати; Није то обична прича која се тек тако може испричати. Реч је о причи која се прича и данас, као и што је реч о бици која траје и данас.

Пакао Кошара јесте био пакао зато што су услови борбе били тешки, као и због чињенице да је на супротној страни била једна светска сила, којој су се прикључили и Албанци зарад својих интереса.

Но, исто тако, познато је да у пакао не одлазе посвећени јунаци и ратници погинули у борби.

О јунацима Кошара не треба причати пуно, али их се треба сећати сваког дана, јер је довољно рећи да у рај стижу само они који носе рај у себи.

Мина Ћурчић, Београд

ДА ЛИ НАТО ДОПРИНОСИ ЕКОНОМСКОМ БЛАГОСТАЊУ ДРЖАВА ЧЛАНИЦА

Flags of the 28 NATO member countries

У недостатку безбедносних аргумената који би Србију определили ка чланству у НАТО-у, све чешће се у академским круговима, на семинарима и едукацијама које финансирају атлантистичке организације спомиње економски аргумент. Основа оваквих тврдњи тиче се наводног економског прогреса које државе бележе након придруживања НАТО-у, у виду повећања страних директних инвестиција (СДИ), привредног раста и осталих основних показатеља економског развоја и општег благостања. Базична претпоставка је да инвеститори и кредитори позитивније перципирају општу безбедност државе и услове пословања у њој, у зависности од тога да ли је она чланица НАТО-а или није. Овакви аргументи служе како би се у стручној и оној мање стручној јавности утемељило мишљење да је једна од основних претпоставки економског развоја Србије уско везана за чланство у НАТО-у. НАТО и двадесет пет година након Хладног рата тражи своју сврху, а они који заговарају интеграцију за то имају и економске аргументе. Да ли су они утемељени?

Економска безбедност се може посматрати као национални интерес или спољнополитички циљ сам по себи, у контексту страних инвестиција,глобалних економских кретања, цена енергената на светском тржишту, али и у контексту безбедносних интеграција. Споразумом дефинисана улога НАТО-а је најпре „да политичким и војним средствима сачува слободу и безбедност чланица.“ Економска димензија је по први пут детаљније дефинисана у Стратешком концепту из 1999. године када је поред одбрамбене димензије Савеза наглашен значај између осталог и економских аспеката. Тиме се подстиче економска сарадња у свим областима, а посебно у областима од непосредног значаја за безбедност и одбрану. Економска сарадња унутар Савеза темељи се на принципу да ће све земље чланице „тежити уклањању сукоба у својим међународним економским политикама и подржавати међусобну економску сарадњу.“ Такође, Стратегија националне безбедности Србије каже да је „безбедност из претежно војне сфере проширена и на друге области, првенствено економску.“

Када су у питању НАТО интеграције, најчешже се посматрају два низа фактора – ефекти на економски аспект система одбране посматране државе и ефекти на њену економију уопште. Тема овог рада су ефекти на економију државе уопште. Основни макроекономски параметри ће бити они које атлантистичка пропаганда најчешће наводи, а то су привредни раст, стране директне инвестиције и услови пословања, док ће ниво анализе бити компаративна анализа неколико држава чланица НАТО-а – Хрватске, Мађарске и Албаније. Ови примери су најкориснији због сличне социјалистичке прошлости и наслеђеним сличностима у погледу структурних проблема са којима се њихове економије суочавају.

Нама географски и економски најближи пример је Хрватска. Сличнија Србији по акутним економским проблемима са којима се суочава него по структури БДП-а, Хрватска је постала пуноправна чланица НАТО-а 2009. године. Хрватска економија од тада бележи суноврат привредне активности, који је посебно изражен кроз два параметра – СДИ мерене уделом у БДП-у и привредним растом мереним процентом БДП-а. Наиме, од учлањења у НАТО 2009. године хрватски БДП пада у несразмерним интервалима и траје све до прошле године, што се може видети на приложеном графикону . Такође, у првој години чланства у НАТО-у стране директне инвестиције у Хрватској бележе драматичан пад. Нешто позитивнији тренд је приказан у наредних неколико година, али се прилив инвестиција никада није вратио ни на половину од онога током 2008. године. Тек у последњих неколико квартала хрватска економија бележи извесне знаке опоравка кроз минималан привредни раст. Међутим, хрватски јавни дуг ће током ове године премашити 90 посто БДП-а , што ову државу лансира на алармантно прво место када су државе бивше Југославије у питању.

edeeeded
Мађарска је постала чланица НАТО-а 1999. године. Њен привредни раст је везан за године након пропасти комунизма, што је карактеристично за сваку посткомунистичку економију. Након турбулентног периода посткомунитичке стабилизације до половине деведесетих, Мађарска остварује стабилан привредни раст који износи солидних 3 до 4 процентна поена годишње . Таква ситуација остаје до преткризних година 2007. и 2008, када се на економију рефлектују унутрашње политичке размирице и смена власти. Мађарски привредни раст се, дакле, није променио уласком у НАТО нити показао било какву врсту зависности од чланства у Савезу, већ је задржао променљиве амплитуде са углавном негативним трендом изазваним лошим управљањем и спољним притисцима.

ff

Албанија је постала чланица НАТО-а 2009. кад и Хрватска. Њену економију карактерише посебно тешко наслеђе у виду некадашњег изолационизма, изузетно неразвијене привреде, као и политичке кризе и нестабилности током деведесетих година. Албанска економија је попут осталих слабо развијених држава комунистичког блока бележила импресивне стопе привредног раста, да би након учлањења у нато 2009. године њен раст БДП-а доживео суноврат и готово се преполовио. 2010. године албанска економија бележи благи опоравак, да би наредних година уследио константан пад до нивоа који је тек нешто виши од за опоравак недовољних 1 посто БДП-а. Стране директне инвестиције су у истом периоду такође драматично пале, док је удео индустријске производње у БДП-у преполовљен у односу на комунистички период, а сада варира у распону око 15 посто БДП-а .

ddd
Поред макроекономских параметара, важни су и фактори који се тичу услова пословања у некој држави. Када се има у виду Doing Business листа која мери критеријуме важне за инвестирање попут започињања бизниса, могућностима кредитирања, могућностима прекограничног трговања, порезима и другим релеватнним мерилима , ситуација такође не иде у прилог заговорницима интеграције у НАТО. О томе довољно говори податак да 11 од првих 20 земаља на свету по овом критеријуму нису чланице НАТО-а . Када је у питању регион Европе и централне Азије у коме се ми налазимо, резултат је још неповољнији – 14 од 20 првих на листи нису чланице НАТО-а. Међутим, када се има у виду негативан економски параметар као што је јавни дуг, међу првих 30 на листи чак 15 су чланице НАТО-а. По приливу страних инвестиција у првих 30 на свету 18 нису чланице НАТО-а .

Развијене економије уђу у фазу када немају импресивне номиналне стопе привредног раста, док оне у развоју бележе високе стопе привредног раста уколико њихове владе воде квалитетну економску политику. Србија је у време највећег захлађења односа са Западом због питања Косова и Метохије имала привредни раст изнад данас незамисливих 5 процената , док је тренутно de facto у предворју НАТО-а, потписница випе споразума са овим Савезом, и од стране САД и ЕУ перципирана као безбедна дестинација, са привредним растом који је тек нешто изнад нуле и једном од најмањих просечних нето зарада у Европи.

Економски прогрес по било ком од понуђених најважнијих критеријума којима се мери економска развијеност, дакле, не зависи од учлањења у неку безбедносну организацију попут НАТО-а, већ од низа економских параметара – фискалне и развојне политике владе, глобалних економских трендова, цена енергената, цикличних економских периода иманентних капиталистичким привредама, конкретних проблема везаних за сваку појединачну економију итд. Не постоји никаква поуздана нити доказана корелација између економског развоја и чланства у било којој међународној безбедносној организацији, па самим тим ни у НАТО-у. Чак и уколико би се такве варијабле у потпуности одстраниле из посматраног модела, на основу приложених података је јасно да само чланство у НАТО-у ни на који начин не утиче на економију државе чланице, већ само служи као слабашан аргумент НАТО лобиста у недостатку других.

Библиографија:

1. Приручник за НАТО, Форум за безбедност и демократију, Београд 2009.
2. Стратегија националне безбедности Србије, 2009.
3. http://www.ceicdata.com
4. http://www.cia.gov
5. http://www.data.worldbank.org
6. http://www.doingbusiness.org
7. http://www.economywatch.com
8. http://www.nato.int
9. http://www.stats.oecd.org
10. http://www.theglobaleconomy.com
11. http://www.tradingeconomics.com

Текст приредио Иван Ристић, Мастер политичкх наука

ПРОГЛЕДАЈТЕ ОКОВИДИ

Кажу да оно што није записано као да се није ни догодило. Не знам Господе, да ли ћу за живота описати све неописане страхоте свога народа, а непријатељи не сједе скрштених руку па тако неуморно насрћу и на ово мало што је преостало од српског идентитета. Један такав насртај памтим из дјечачких дана. Одвећ мали нисам разумио коме и зашто наједном смета крст у Приштини, откад војска брани манастире, те како то преко ноћи мост на Ибру постаде караула?

Али оно најболније што ме веже за тај дан јесу сузне очи моје мајке и само двије ријечи које је успјела превалити преко усана : „Памти сине“. У те двије ријечи стало је 16 убијених, 4000 протјераних, 28 спаљених богомоља, преко 900 угашених вјековних огњишта и на десетине оскрнављених гробаља. Мислили су да ће уништавајући материјално и тјерањем живог, једном за свагда окончати Косовску битку која са повременим затишјима траје шест вијекова. Заборавише Арнаути да сваки Србин поред имена и презимена има и средње име. Оно је свима исто само га сви не носе са истим поносом. шта више неки би дали све да га уопште немају, јер како они кажу :“ Оно је камен у ципели у данашње вријеме“.

А то име је Косово, „жила куцавица српског народа“ како рече митрополит Амфилохије. Од Косова је све почело за Србе и ако је потребно на Косову це се све за овај народ и завршити. Мартовски погром остаће у историји упамћен као „сљепило“ оковидих светских моћника који су остали и слијепи и нијеми на патње невиних. Од тог 17. марта минула је деценија, а Мартовски погром се непрекидно наставља кроз сваки мјесец све организованије. „Ћераћемо се још“ рече Матија Бећковић, а те ријечи непрекидно изговара и сав српски живаљ на Косову и Метохији, а ја те Господе свемогући молим да им даш снаге да изнесу на плећима свој крст који си им подарио.

Синиша Симикић, Угљевик, Република Српска

СЕЋАЊЕ НА ПОГРОМ И МОЈЕ СТАРО ГРАЦКО

Живећи на Косову и Метохији у то време је било јако тешко, те 2004. године је остао мали број Срба. Конкретно у мом селу Старо Грацко тада је живело 90 % српског становништва, али је било изоловано од свих других наших места. Старо Грацко је једно мало село са неких 300 становника, познато по свирепом убиству 14 жетелаца на њиви док су жњели жито, као и по томе што је било окружено са албанским насељима.

Сваки наш излазак из села је представљао велику опасност, али смо морали да живимо, морали смо у продавнице ван села иако су се често дешавали инциденти. Једог дана девојка из мог села кренула је увече са пријатељем за Грачаницу, негде између мог села и Липљана нашли су их мртве, ауто је био изрешетан мецима. Након овог догађаја и нових жртви које су убили албански терористи, сви смо остали неми и изгубљени. После свега што се дешавало и што смо ореживљавали у Старом Грацком, сећам се да је мој отац управо након тога схватио да доле више нема живота и да сутра у тим колима може бити и неко од нас. Одлучио је да оде у Београд и да покуша тамо прво, сам а онда ако успије да повуче и нас. У Београд је стигао почетком марта 2004. године и успио је брзо наћи посао. План је био да изнајми и стан, те да се врати по неке ствари у село, а у том и ми да заврсимо разред и кренемо заједно пут Београда. Тачно 15.3.2004. он је стигао на Косово и метохију по неке папире и сећам се да сам био јако срећан што се селимо, јер смо тада као деца били много уплашени и све је био неизвесно. Често је било и мрачно што је доприносило том дечијем страху, јер су биле велике рестрикције струје (пет сати нема, један има).

У нашем ишчекивању одласка за Београд дошао је и 17.3.2004. Време тога дана је било заиста прелепо, играо сам се са другарима, јер навикнути на „рат“ и страх нисмо ни марили пуно за сва остала десавања, а као деци шта нам и преостаје. Нисмо ни слутили шта ће почети да се дешава пар сати касније, а десило се то да су Албанци искористили повод и утапање дечака, како би оптужили Србе да су их свирепо убили иако данас толико година после сви знамо да то није била истина. Управо та лаж, на свеукупну напету ситуацију је била повод, за масовно окупљање Албанаца и протеривање Срба са својих вековних огњишта. Мајка ме је брзо покупила са улице, јер су на само пар километара од нас почели да врше терор над српским становништвом. Небо које је до само пре сат времена било ведро, сада је било црвено, тамно и пуно дима, а то је био дим српских кућа и цркава које су гореле широм Космета. Чули смо и детонације бомби на само 3-4 километра од нашег села, које је баш пре тога напустио и тај фамозни КФОР који је требао да нас штити. Били смо препуштени на милост и немилост албанских терориста.

Мушкарци из села су брзо откопавали оружје које су морали да сакрију због истоог тог КФОР – а којег сада није било да нас брани. Како се ближила ноћ, некако су се поставиле страже по селу. Ноћ је пала, али ова је била најтамнија за мене, иако се напољу све јасно могло видети као да је дан. Било је толико пламена свуда око нас, бомбе су се и даље чуле, било је заиста страшно! Та ноћ никад није била дужа, гледали смо ТВ и слушали како само на пар километара од мог села има српских жртава, како је запаљен велики бој кућа и верских објеката, а ми смо само чекали да крену и на наше село. Наша позивија је била тешка, јер нисмо могли да побегнемо до других села због таквог положаја и изолације. Морали смо да се боримо како знамо. Сећам се да је отац на спрату са још пар људи чувао стражу, пошто је нас неколико породица било у једној кући. Преко радио мотороле је неко јавио како 5000 разјарених Албанаца креће на нас, на моје Старо Грацко. Крв се следила у мени и мислио сам како нам се ближи крај. Детонације су биле све ближе, чули су се пуцњи и постајало је све страшније. Недуго затим, неко је јавио како је село нападнуто са једне стране, али је тамо било наше страже и тај напад је одбијен.

Негде око 3 после поноћи стигла су 4 камиона КФОРА, који су нам понудили да нас одвезу у прво српско село, али пошто нам није гарантована сигурност ни тамо, као што није било гарантовано ни да нам неће попалити све сто имамо, одлучено је да се село не напушта и да ћемо остати да га бранимо. Док су камиони КФОР-а одлазили, морам призати да сам тада пожелео да одем и да се осећам сигурније.

Јутро је свануло, били смо живи и помислио сам да је то само још један сан који је прошао када је свануло, али ипак није било тако. Напољу је и даље било све исто, време је пролазило али ништа није наговештавало прекид тог терора – КФОР-а није било нигде, само по неки ауто који прође као да извиђа шта ће следеће да се деси па да могу да запишу у своје бесмислене извештаје. Пала је још једна ноћ, 18.3 и даље је све било исто, мислио сам да неће стати док нас све не побију или протерају и били смо спремни на то. Опет смо се скупили у једну кућу и чекали. Минуте су трајале као вечност, а јутро никако да сване. У том ишчекивању јутра зачули смо пуцње који су били јако близу, знали смо да почиње напад на наше село. Рафали су пљуштали на све стране, чуле су се бомбе, јављали су да је све ближе. У једном тренутку мајка је легла преко мене и брата да нас заштити својим телом и то је био најгори осећај у мом животу. Преко радио станице су јавили да је кућа мог тече изрешетана, као и још пар кућа на крају села. Нисмо знали како су они и то је у свима нама будило огроман страх. Рафали су се и даље чули на све стране и било је језиво близу. У зраку се осетио мирис пламена и видели смо како су гореле напуштене српске куће на улазу у село. После неког времена добили смо информацију да нема повређених и да је напад одбијен, а недуго затим појавио се и једно возило КФОР-а који је отишао до течине куће и пребацио тетку и брата у центар села, док је теча остао да брани кућу. Није хтео да оде, јер је на питање војницима КФОР-а да ли ће му гарантовати за кућу, добио одговор да су они електричари који су дошли овде да зараде новац и неће ризиковати свој живот.

Како је свањивало јутро и ситуација је почела полако да се смирује. Пуцњи су коначно утихнули… Ја сам гледао мајку како смирује млађег брата који је уместо свећица и жеља за рођендан, добио детонације и жеље да преживи. Био је то његов рођендан.

Андрија Ковачевић

КОСОВСКИ БОЖУР

Nadezda-Petrovic-Gracanica-Kosovski-bozuri-1913

Уснила је дубок санак са Косова Рада

Па се своме милом драгом у наручју јада

Еј драги драги божурове сади

Ја ћу воду а ти корен нек изникну млади

Видиш, драги, широм поља, божурова нема

Само камен ,љуто трње, под облаком дрема

Еј драги, драги, божурове сади

Ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади

Да процвета равно поље око манастира

И да пастир, испод брда, у фрулу засвира

Еј драги, драги, божурове сади

Ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади

 

Рада- име које је потекло од именице радост.  Иако први стих ове песме говори уснила је дубок санак са Косова Рада, то нас никако не сме преварити, јер се сан јавио управо њој: Ради. Рада, означава девојку која је уснила санак, а она се не зове случајно Рада, као радост.  Рада је уснила санак, Рада може бити било ко ће нас усрећити и ко ће нам донети радост, срећу.

Сан се разматра као творац и носилац симбола. Језик сна је језик симбола, заправо.

Сан је, као и сваки живи процес, не само узрочни низ, већ и процес усмерен ка неком циљу…Према томе, сан који је самоопис процеса психичког живота може да пружи индикације о објективним узроцима психичког живота, као и што може да пружи индикације о објективним узроцима психичког живота и његовим објективним тенедецијама.“,објаснио је К.Г.Јунг.

Можда тога нису били свесни наши преци, који су испевали ову песму, али нешто, то нешто, ипак је постојало тамо негде.

У српском фолклору, сан заузима битно место. Да ли сте некада запитали како су настале успаванке за децу? Веровало се да је сан нешто налик смрти, односно нека врста контакта са другим светом, те су људи, наши стари, веровали да душа напушта тело уснулог човека, па су успављивали своју децу којекаквим песмицама не би ли преварили те силе, хтонске силе. Они би децу на тај начин “увели“ у свет снова, дакле, и на тај начин би их могли пробудити, тј. отргнути од тих хтонских сила. Успаванке нису настале случајно, нити из доколоце, већ су имале своју сврху.

Као што видимо, ова песма нам говори да је Рада уснила дубок санак.Дакле, Рада или нека радост, наша радост, била је у стању сна, односно у стању у којем човек може прећи границу и видети све оно што ми, обични људи, који постојимо на овом људском свету, не можемо видети.

Шта је Рада видела у свом дубоком сну?

Еј драги, драги, божурове сади

Ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади

Рада се јада свом драгом, односно приповеда му о ономе што јој се указало у сну; Ради или радости, српској радости, нашој радости, речено је у сну оно што ће она рећи свом драгом.

Рада му каже да божурове сади. Но, он их не мора и не треба садити сам; Она му каже да ће она воду, а он корен, нек изникну млади.

Затим, напомиње, Рада или радост, да широм поља божурова нема, само камен, љуто трње, под облаком дрема.

Божур у Кини симболизује богатство и част због држања цвета и црвене боје. Његово име симболизује прах бесмртности, који га веже уз феникса. Но, то је само једно од могућих тумачења симболике овог црвеног цвета, јер у нашем народу, овај црвени цвет значи много више: након Косовске битке, почели су да ничу црвени косовски божури, који су се натопили крвљу палих косовских јунака. Црвени божур се на тај начин расуо по читавој Србији, укључујући Тару и Делибатску пешчару, а највише га има на Космету, одакле је потекао. Ако бисмо, и то не случајно, повезали кинеско веровање о бесмртности и птици феникс, која се изнова диже из пепела, са симболиком овог цвета код Срба, лако бисмо схватили да је реч о једном чудесном веровању које је везано за овај цвет, а тиче се бесмртности. Дакле, док цветају божури, смрти нема. А шта је смрт?  

Видиш, драги, широм поља, божурова нема;

Само камен ,љуто трње, под облаком дрема.

Поље. Песник каже поље. Да ли се Косовска битка одиграла на оном Косову пољу? Јесте, ако питате историчаре. А божурова широм поља нема. Ко су божурови, где су божурови? Куда су отишли, па је на њихово место дошао камен и љуто трње?                                                                                                                                                                                                           Камен симболизује човека који скрнави Божје дело; Симболизује човека који је стао на пут енергији створитеља, односно Бога. Ако на камен делује само човек, онда је камен оскрнављен.  

Љуто трње или само трње, симболизује препреке и тешкоће, као и мучан и неугодан приступ; Понекад се Христ окруњен трновитом круном приказује у аспекту зрака. А као што сви знамо, Христ је васкрсао, Христ је носио трновиту круну у својој муци, Христ је носио своју круну, препуну препрека и тешкоћа, приликом венчања неба и девичанске земље, односно та круна је представља могућност поновног оплођења Земље, девице, коју је увек могуће оплодити. А као што рекох, Христ је васкрсао, Христ се поново родио.  

Камен и трње дремају под облаком; Облак је повезан са небеском делатношћу, односно повезан је са симболом воде и плодности. Облаци нас деле од оног другог нивоа, између нас и Бога, лебде облаци. А у овој песми, под облацима дремају препреке, као и људи који скрнаве Божје дело. А божурови, где су ту божурови, који су се указали у сну Радином? Божурова нема, али их можемо посадити. Ова песма, песма наших предака, говори управо о томе; Садите божурове, ма где били, божурови, ти црвени божурови, повезују нас, све нас, Србе. Не можете ми рећи да нема истине у овој песми наших старих: сетите се, није тешко, ко је скрнавио те светиње, наше светиње, православне светиње, сетите се које посејао тај камен, ко заправо представља то трње, ко симболизује ту трновиту круну коју је понео Христ, онај Христ који је васкрсао? Мука је неименована, мука је нешто налик искушењу које је поднео онај Јов, којег знамо из Књиге о Јову, а тај Јов, који је био побожан, и који је подносио муке које му је послао Бог, његов Бог, истрпео је до краја, па није одустао од Бога, тог свог Бога, већ је и те како био награђен за своју жртву, односно Бог му је дао и веће здравље, него што је имао, а родило му се седам синова и три кћери, колико је имао, те је живео скоро 300 година. Јов се сматра симболом поднешења свих мука које Бог шаље, односно преображајем Исуса Христа. 

Опет једнога дана, дођоше анђели Божији да стану пред Господом; А дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Одакле идеш? А Сатана му рече да проходи земљу и обилази; И рече Господ Сатани: Јеси ли видео мог слугу Јова? Нема онаквог човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се Боји Бога и уклања од зла и још се држи своје доброте, премда си измолио његово имање и низашта му погубио децу и момке. А Сатана одговори Богу и рече: Кожу за кожу и све што има, даће човек за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела њеоговог и костију његових и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати; А Бог му рече: Ево ти га у руке, само му душу чувај.( Јов 2. од 7. до 10.).

Као што је познато, Јова је ударио зли пришт од главе до пете; Те он узе цреп, па стругаше свој гној;  А кад прође много времена, Јову дође његова жена и упита га докле ће трпети; Рече му да ће почекати још мало у нади за спасење; Рече му да са земље нестаде спомен његов: синови и кћери, које она са муком роди и одгаји; А ти сам седиш у гноју и црвима, без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, из дома у дом, очекујући да зађе сунце да бих се одморила од болести мојих и од трудова мојих од којих сада патим; него, реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, упита је зашто говори као луда жена. Добро смо примали од Бога, зар зло нећемо примити? Уз све то Јов  не сагреши пред Богом, нити његова уста похулише на Бога;

Јов не заропта на Бога, него све муке поднеше до краја. Зато му, Бог, јавивши се поврати здравље и даде му богатсво много веће, него што је пре имао. И родише му се опет седам синова и три кћери; И поживе Јов, славећи и хвалећи Бога. 

И није Јов једини који је решио поновити Исусов трновит пут: има још пуно оних који су настали по узору на лик Јова; Један од њих је Димитрије или Мића Карамазов, познати јунак руског писца Ф.М. Достојевског, који је, иако невин, одлучио одслужити казну за убиство оца, којег није убио, јер бежати од казне, па то би било бекство од спасења. А спасење се скрива у понављању Исусовог пута, пута који је препун мука.  

Имамо ли храбрости да не верујемо у онога који се жртвовао за нас?

Мислим да не.  

Зато, будимо храбри, па се вратимо песми наших предака; Рада или радост, наша радост, заједничка радост, која долази са Косова, уснила је тај санак, наш заједнички санак; Ма колико се трудили, не можемо порећи да је Рада уснила сан који смо сањали сви ми;

А тај санак, више него јасно каже да се божурови, они црвени божурови који су изникли после Косовске битке, морају садити.

И то не може садити та Рада сама; Чак и да жели, она то не може. Морамо их садити заједно са њом, јер другачије божурови неће изникнути млади.

А камен и оно љуто трње што под облаком дрема, нестаће, те ће процветати равно поље око манастира и пастир ће у фрулу засвирати; Више него јасно, ако мене питате. Ова песма говори о рађању, али не само о томе, већ и повратку, као и о свести, нашој заједничкој свести, која нас везује за нашу земљу, коју нам неко и неки покушавају отети. Но, ма колико се трудили, њима то не може поћи за руком, јер ми нисмо од оних који ће побећи од искушења или казне, нити смо ми од оних који не знају причу о Јову; Камен и љуто трње се ту преварило; Ми истину знамо, ми нисмо од оних који ће роптати на свог Бога и на крају се препустити Сатаниној вољи, већ ћемо храбро поднети све те муке, јер просто знамо да нас на крају тих мука чека спасење, ма и више од тога.

А свако ко мисли другачије нека не чита овај текст.  

Заправо, уместо што ће читати овај текст, текст о једној песми која говори о рађању, спасењу, трпљивости и подношењу мука, свести која нас не напушта никада, па ни у најдубљем сну, боље нека се запита да ли може пљунути на онога који се жртвовао за њега?  

Мислим да не, али ако неко мисли другачије, нека сам живи са тим.

Мина Ћурчић, Београд