Category Archives: Uncategorized

ПРЕКИНИТЕ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ

letterПоштовани Председниче Републике Србије,

Поштовани Председниче Владе Републике Србије,

Поштована Председнице Народне скупштине Републике Србије,

Поштовани Министре спољних послова Републике Србије,

Поштовани Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију,

Три године је прошло од потписивања Бриселског споразума са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини, а резултати у погледу постигнутог забрињавају и бацају озбиљну сумњу на актуелни начин решавања овог вишевековног питања.

Свесни смо да проблем Косова и Метохије сеже много даље од преговора у Бриселу и да он има специфичан историјски ток. Од стварања Призренске лиге и њене геноцидне политике према српском народу, преко Другог светског рата и Титове политике према овом питању, овај процес се наставио интервенционизмом западних држава током деведесетих година и Кумановским војно-техничким споразумом, затим нелегалним проглашењем независности Косова од стране ПИС и признавањем истог од великог броја моћних држава, и на крају спуштањем преговора о Косову са Уједињених нација на ниво и оквир Европске уније. Косово и Метохија нису проблем једне генерације, те га једна генерација, вероватно, не може ни решити.

Разумемо опредељење за мир и стабилност и жељу да бриселска платформа послужи за остварење тог циља. Међутим, после три године преговора испоставило се да она Србима на Косову и Метохији и Србији као држави, није донела жељене резултате. Ток преговора је потврдио почетно уверење српскога народа који ју је сматрао издајом српских националних интереса у погледу Косова и Метохије.

Искуство и недавни догађаји указују на неискреност албанске стране у преговорима и неспремност на спровођење низа договореног. О томе сведочи одлагање оснивања Асоцијације српских општина која је предвиђена Споразумом. Поред тога, Споразум није довео до смиривања тензија, престанка прогањања Срба, убијања Срба, престанка насиља и малтретирања, није побољшао економску ситуацију Срба са Косова и Метохије. Да ће албанска страна бити неискрена у преговорима – свесни сте били тога.

Бриселска платформа за споразумевање од почетка не представља и није могла представљати фер оквир за споразумевање, јер унутар водећих држава дате платформе, Србија није имала ни најмању подршку за остварење својих државних интереса. Та неравнотежа у преговарачким позицијама оправдавана је тежњом за приступањем ЕУ, али досадашње искуство није оправдало домете постављене тим оправдањем.

На крају морамо поставити питање, да ли је бриселска страна та која је ове преговора учинила немогућим и неостваривим, не обезбедивши нити један услов да се договорени приниципи реализују. Тиме је показано још једном да ЕУ нема капацитете да успешно посредује у мирном решавању спорова, попут овог. Фијаско са почетка деведесетих довела ју је у питање као успешног мировног актера и покровитеља споразумевања овог типа, а преговори Београда и Приштине још једном то потврђују.

Стога, као незадовољна страна у преговорима, Република Србија има право да укаже на неуспех бриселског оквира и неспособност ЕУ да обезбеди услове за остварење принципа чији је покровитељ и тражи нови оквир, равноправнији, сврсисходнији, који поседује стварне капацитете за решење кризе, уз учешће и држава изван Европске уније.

Уједињене нације, као једина легитимна инстанца за мирно решавање сукоба, и Савет безбедности, као орган заступљености и других утицајних актера и даље представља оквир за решавање криза попут ове. Са мањим или већим успесима, Уједињене нације су након Другог светског рата посредовале у многим мировним преговорима, а у свету све веће мултиполаризације, нема разлога не искористити све већи утицај Русија и Кине и тиме побољшати преговарачку позицију Србије.

Сматрамо да серија неуспеха у остварењу договореног у Бриселу оправдава преиспитивање актуелне преговарчке платформе и разматрање могћности проналажења нове. Као што је указано на почетку, реч је о проблему који има свој историјски ток, па промена у међународним односима и промена у могућностима заштите српских интереса, захтева и промену у стратегији решавања овог питања.

Председниче Републике Србије, Председниче Владе Републике Србије, Председнице Народне скупштине Републике Србије, Министре спољних послова Републике Србије и Директоре Владине Канцеларије за Косово и Метохију,
тражимо од Вас да размотрите наведене аргументе и поставите још једном питање сврсисходности актуелне косовске политике, како бисмо се заједно према овом вишевековном проблему поставили одговорно, државотворно и мудро. Тражимо од Вас да повучете храбар потез у новоствореним околностима, објавите прекид преговора у Бриселу и покренете иницијативу у међународној заједници за стварање нове преговарачке платформе и оквира за решење овог питања.

С поштовањем,

Студенти за истину

Advertisements

ОЛУЈА ТРАЈЕ

15759a6f98aa134da43f7ff00937774b

Скоро сам прочитао једну реченицу, оца америчке књижевности, Марка Твена која гласи: „ Бог је измислио рат како би Американци научили географију “.

Ако је то заиста тако онда би Американци сада требали у милиметар прецизно да знају гдје је Доњи Лапац, а гдје су Книн или Глина, а гдје Вуковар. Прошла је двадесетједна година и градиво се могло детаљно утврдити. Међутим, на овим просторима као да је вријеме стало. Обесправљени Срби узалуд потражују своја права док се по Хрватској као печурке јављају улице Миле Будака, подижу споменици усташким екстремистима, цртају свастике на фудбалским теренима, др Фрањо Туђман се сматра Ататурком хрватске државе, актуелна предсједница поносно слуша Томпсона и пјесме попут „ Јасеновац и Градишка Стара “, Главаш се ослабађа кривице за почињене злочине, Алојзије Степинац се рехабилитује што је први корак да би га канонизовали, у Србу на годишњици устанка антифашисти једва живе главе извукли…

Са оваквим набрајањем би могли у недоглед. Како послије свега наведеног да се Срби врате на вјековна огњишта? Поставља се ту још једно питање колика је сама српска кривица због свега тога? Зашто су Београд и Пале, августа 1995, пустили Книн низ воду? Колико су истинити наводи о сарадњи Туђмана и Караџића? Коме је пало на памет да се Крајина може бранити са просјечном старости у бригадама од 45 година? Данас смо ваљда сви свјесни да је српски народ деведесетих година имао политичаре недорасле историјског тренутка. Нигдје боље то није осликано као у Крајини. Ондашње руководство (које год) је било само продужена рука Милошевића. Скидао је са функција и постављао своје људе, а међу првим жртвама свега тога био је др Јован Рашковић, чије се име данас скоро и не помиње или се оставља по страни. Да ли је за Крајину једина сламка спаса био мировни план З4? По том плану Крајина је требала да буде све оно што је Република Српска данас, али опет није прихваћено. Руководство се плашило изаћи пред народ и објаснити да ће, упркос томе што ће бити држава у држави, опет живјети де факто у Хрватској. Ништа то и није чудно ако се поставимо у њихов положај у оно вријеме, чудно је како нису имали алтернативног рјешења. На крају се Олуја испоставила баш као то. Кад политика заћути-топови проговоре. Тако су и овога пута проговорили и отјерали у смрт преко 2.500 а у избјеглиштво четврт милиона Срба. Зашто нико није одговорао за срамне наредбе да се војска повлачи, иако се зна да је Српска војска Крајине имала почетне успјехе? Пуна су уста образа оном ко за образ не зна, тако су и Хрватима пуна уста јунаштва, а за јунаштво не знају. Нисам присталица оне тезе да нам се историја понавља. Нама историја никада није ни написана, јер да јесте не би нам се могао поновити два пута злочин на Петровачкој цести и многи други. За будућа покољења треба утврдити истину о Крајини, да је не би бацили у заборав чим помру свједоци свих тих дешавања. Кажу да су много сиромашни они народи који немају Косово. Колико ли је богат овај народ који има Лазарево Косово и Крајишко Косово? Оба су нам окупирана, али се ниједног одрекли нисмо!

Догодине у Книну!

Аутор: Синиша Симикић

ЗВАНИЧНИ ВИДЕО НАШЕ КАМПАЊЕ – #НИКАДНАТО

РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Republika SrpskaПутниче намјерниче, уколико икада свратиш у ову моју малу земљу, требало би о њој нешто и да знаш. Требао би да знаш шта је то љути херцеговачки камен, о ког су се кроз вијекове разне војске и освајачи оклизнули не могавши да превале преко њег.

Причаћу ти о Новом Граду, најзападнијем граду моје отаџбине, који је јесени 1995. године, био посљедња линија одбране без икаквог права да се преда непријатељу. Требало би да знаш шта су Невесињска пушка и Митровданска офанзива, да упознаш храбри народ Херцеговине. Обавезно ћу ти споменути јунаке Козаре и Поткозарја. Још увијек свака германска глава памти име др Младена Стојановића. Памте те исте главе и Сава Ковачевића, који живот положи негдје у врлетима Сутјеске. Зна ли та твоја Европа да се баш ту, гдје многи животе оставише 1943. године, налази једина прашума на овом континенту, кутак недирнуте природе по имену Перућица. Испод ње је Фоча, кроз коју протиче “ српска вена“, како је неки називају. Пролазећи кроз саму срж српских земаља и доби такав надимак. А Дрина, то јој је име. Кажу и то да је настала од суза српских мајки са црним марамама. Праву истину о њеном настанку ти не знам рећи, знам само да је она дијелила судбину овог народа и државе кад год је то требало. Баш из разлога да споји двије обале прије пет вијекова велики турски везир поријеклом из Соколовића код Руда, по имену Мехмед-паша Соколовић сагради ћуприју у Вишеграду. Том ћупријом је корачао и велики Иво Андрић. А ти странче, кад својом ногом крочиш на њу, присјети се Ћоркана који је са једне на другу страну прешао ивицом залеженог моста. Тако ћеш најбоље схватити сав пркос и понос овог народа за ког ово није обичан мост, него својеврсно свједочанство. Осим Андрића, запамти свјетска књижевност и Кочића са Змијања и Ћопића из Хашана. Мало јужније на ободима Мањаче, налази се једно мјесто које доби име по једном од највећих српских владара. Чуо си за њега, Мркоњић Град се зове. Знаш и за Дучићево Требиње, културну престоницу наше љепотице Српске, око кога се уздижу наши бисери, манастири који су неријетко старији од читаве Америке. Ту је и Билећа војводе Влатка Вуковића, и Гацко Богдана Зимоњића. Да ти споменем и ону праву престоницу, ону што се налази у срцу Крајине, на обалама Врбаса, крај зидина Кастела. Бања Луко, о теби причам. Тобом ходе најљепше дјевојке, у теби су предивни паркови, ти си престоница западне српске државе и понос свих нас. Док у загрљају Јахорине, Требевића, Игмана и Бјелашнице лежи прва престоница у којој је и проглашена моја Република. Сарајево, још те носимо ту са лијеве стране, још си Србима драг. Драга је Србима и Равна Романија, пјесмом опјевана, крвљу одбрањена. И ти Посавино што се наслањаш на Крајину, и ти си нам драга. У дубини душе носимо и све сребреничке мученике од Кравице до Скелана и свих српских села пострадалих од руке непријатеља. Њима намјерниче, њима одај почаст. Запали свијећу и у Јовићима, тамо на Озрен планини. Одвешћу те ја на гроб дјечака хероја. Запамтићеш му и име, Споменко Гостић се звао. Упознаћеш и Добој, отићи ћеш и у Дервенту, продужићеш и до Брчког. Коридором, разумије се. Истим оним путем којим су јуна 1992. бригаде Момира Талића и Новице Симића јуришале. Све то крај ријеке Саве, још једне трагичне јунакиње српског рода. Највећу житницу, Семберију равну мораш упознати. А у њеном срце њен понос, Бијељину, која те неће оставити равнодушним.

На крају ћу те одвести у своју родну груду, у Угљевик, подно Мајевице. Вијенац Мајевице је још један украс моје ђедовине. И још нешто, намјерниче, треба да знаш. Омалена можда јесте, ал’ највећа је у грудима. Република Српска.

Писано са љубављу према отаџбини утканој у сваку ријеч бесједе, која је одликована другом наградом на „Вишњићевим данима“ у Бијељини.

Аутор : Синиша Симикић